Naše Primorje : slike i utisci s Primorja

132 МАРКО ЦАР.

на посматралачком чардаку, а делом у библиотеди. Изгледа као да је тај човек назрео камен мудрости у симплицизму. И пошто се његов живот развијао тихо и мирно, он не може да схвати грозничаву нестрпљивост данашњих људи, у којих живот јури нагло и хучно, као плаха река. У разговору са њим, могао сам да похватам трагове његовој филозофији, која. је, рекао бих, исто толико удаљена од суровог материјализма, колико се одмакла од небулозне метафизике. Он је себи изабрао нешто треће, према својој ћуди, а то је она блага филозофија која се оснива на осећању и здравом разуму, а циљ јој је управљање самим собом; филовофија која је толико драга била Сократу, Монтењу и Франклину, и које ће се увек придржавати људи који су уверени да су најбоље оне моралне теорије, које могу непосредно да послуге за практичан живот.

— Најбоља је филозофија — рећи ће ми једном приликом Др. Бућић — она која нас учи како да сами собом управљамо; и колико год су је у старо време људи ценили и практиковали, толико је данашњи свет презире.

__— Ви, дакле, господине, као да немате никаквих неостварених жеља, које вам загорчавају животг — упитам га ја. |

— Имао бих, и те како! Али баш зато, што су неостварене, или боље рећи, неостварљиве, ја их поступно бришем са животног актива. Верујте ми, господине, већина би се људи могла измирити са животом, јер су већина њих у животу несрећни само због тога, што би хтели да су много срећнији. Кад је човек душевно миран, прилично неодвисан и здрав; кад има своју потребицу и неколико особа које га воле, он може бити задовољан. Остало је све ништа.

Џо овим речима можете судити човека.

Господину Бућићу је данас око седамдесет година. Изродио је лепу киту мушке и женске деце; женске су се махом поудавале; а мушки су већ сви намештени. Да продужи у своме наследству филан-