Nova Evropa

коначне рачуне, и све закључке опћинских заступстава о управљању опћинском имовином. Опћинским вијећима одузете су главне прерогативе њихова дјелокруга: право слободног управљања опћинском имовином, послови који се односе на опћинску свезу, те настојање око сигурности особа и имовине снагом опћинске редарствене власти. Министарство је присвојило себи право, да опћинама наметне нове припаднике, без обзира да ли ће они и њихове обитељи пасти на терет опћинске благајне. Разним законима, наредбама и уредбама, пребачени су на опћине најразноврснији нови терети, па су пренесени на исте нови послови и големи издаци а да се никако није истодобно предвидела и могућност намирења ових трошкова. Тако су на опћине пребачени сви војни послови, те обавеза подмирења најамнина за школе, издржавање станбених судова, издржавање покрајинских и државних цеста и обала, а да им није никако зајамчена одштета за големе трошкове потребне за покриће ових терета, док сама држава и даље утјерује бивше покрајинске порезе из којих су се намиривали неки од ових трошкова! Једним потезом пера забрањено је градским опћинама употреба њихових стољетних грбова, а разним другим непрописним начинима онемогућило им се да себи намакну средства за намирење својих потреба. Опћински проблеми се рјешавају бирократским начином без схватања и осјећаја за развитак и уређење наших градова, то се особито показује у грађевним питањима, тако да је данас искључена свака регулација и изградња наших градова према модерним схватањима и потребама. (Ово су само неке појединости, а било би врло тешко утврдити несносно и немогуће стање у којему се данас налазе опћине далматинских градова. Увидјевши то и само Министарство Унутрашњих Дјела, именовало је комисију са налогом да састави нов нацрт Закона за опћине у нашој држави. И тај је нацрт већ доготовљен, али је он нажалост такав да до краја уништава сваку и најмању автономију наших градских опћина, које претвара у једноставне експозитуре среских поглавара. По том новом нацрту Закона, опћине се додуше и даље управљају од изабраних вијећа (одбора), управа, и предсједника; али су све ове изабране опћинске части фактично само фигуре у рукама среских поглавара. А да иронија буде потпунија, наши се градови — са својим стољетним и тисућљетним муниципалним традицијама и статутима —- изједначују сасвим са најзакутнијим сеоским опћинама, услијед чега наравно свака акција и иницијатива градских заступстава бива онемогућена. По томе нацрту новог Опћинског Закона, опћине би биле дужне сарађивати у мјесним пословима државне управе несамо према постојећим законима, што је и природно, већ и према наређењима државних власти, што је несамо неприродно већ

71