Nova Evropa

statično«, i da je »tumačenje duhovnoga fizičkim nestalno i proizvoljno«. Ponajprije, sve mi to nije dovoljno Jasno. Ne znam rada Folkeltova; a Dr. Haler, i meni i čitaocima »Nove Evrope«, o njemu sada veoma malo kaže. Ali, ne mari. Možda ćemo se moći razgovarati i u četiri oka, »bez — trećega«. Dr, Haler nije dosta rekao da bih mogao uvidjeti, zašto u analizi Geteove pjesme nadinjem, iako možda nesvijesno, mehaničko-naturalističkoj interpretaciji, Rekoh sam — u odlomku što ša Dr. Haler citira —: »Kretnje su mi izražajnutarnjega doživljaja«; mislim dakle da kod toda ne »prevodim duhovno u čulno, dinamično u statično«, i da ne »tumačim duhovno fizičkim«. Moje su kretnje — kao i moje dihanje, pa i zvuk mojih riječi, — samo vidljivo ispoljavanje nutarnjegd došadjaja. Kako da ga drukčije izrazim, da ga na drugi način vidljivo interpretiram, no gestom i.riječju? Zašto bi moja gSestikulacija i moje oslećanje zvuka nekih vokala morali biti dokazom da našinjem baš nekom mehaničko-naturalističkom shvatanju? Možda i jest tako; ali bih o tome htio još nešto čuti, — A. onda, ti Folkeltovi »osjeti pokreta« (»Bewegungsempfindungen«), kojim se »duhovno prevodi u čulno« i »duhovno tumači fizičkim«! Ja ih u svome načinu čitanja Geteova lie da ne osjećam. Osjetio sam u poeziji — pa i u običnom 8ovoru — neke druge »Bewegungsemp{iindunden«, Da ne teoretiziramo, ogledajmo, naprimjer, riječi kapi i kiša plja:prva leži mirno na listu; u drušoj pak kao da se nešto uznemirilo i napelo, al joj se hoće društvo, da se i makne {»kaplja ро Карја, ејо Могасе!«), 11 бјабој, да роћна (»Карђа Те 250dila!«); a u glagolskoj formi (kaplje), kao da sama teče рптаjući na svome kraju dug flujidan vokal. Spočetka bijaše Riječ koja se prometnu u tvar i u Sibanje, a već sada, i u našim ustima. tvar se i dibanje prelvaraju opet u Riječi. Jednom je David morao lupnuti Golijata kamenom u čelo, a već dandanas — dok stvaralačka moć rijčči sve više raste — možemo i riječju ubiti ljudeskaru. Zato sam jednom rekao:

Riječ, — Oštar kam to је

Što ız praće moje

Zna strelimice u sv jet da hrupne, I gnjevno da cikne, Da zviždne, da psikne, Pa Goljata u oči lupne,

I o svojim sam riječima još kazao: Sve, sve su već bile: Sad trakovi svile, Sad kremen što niče kraj vrela, Sad jata iz gnezda, Sad daždevi zv'jezda, Sad rojevi proljetnih pčela,

68