Nova Evropa

од своје воље радили, престаће зараза ријечи да узрокује међународне болести и грознице. У приватном животу, ми обично не сматрамо да сврха оправдава средства. Зашто да она оправдава средства у животу штампе, — зашто се извјештаји тако често примају без потребне провјере, кад су повољни за наше гледиште, а исто тако одбацују без провјеравања кад су неповољни2 Зашто се гледиште друге стране тако често прикрива2 И т. д.. Штампа има велику моћ, и исповиједа високе идеале; има у њој много крепости; прави многе услуге, али прави још више штете кад, из макојег разлога, скреће од истине или од начела »ћат рлау«.

Да резимирамо: владе и народи не управљају више. Наша судбина је стварно у рукама трију великих сила: знаности, финансија, и штампе. Под шареном политичком површином, те три велике силе потајно одређују живот народа; и мало може бити наде за будућност, ако оне не могу да се сложе и развију у међународном правцу. У свакој области живота мора да има људи који осјећају ово исто тако јако као и писац ових редака. Наде свијета полажу се у њих; у могућност да они буду кадри основати неку врсту стручњачког повјеренства за човјечанство —, један нови тројни савез, знаности, финансија и штампе, у служби новог идеализма. 'Народи, као цјелине, никад се неће ухватити за руке, нити ће имати много заједничког, — никад један народ неће моћи да упозна гледиште другога. За истакнуте стручњаке народа има више изгледа да ће јасно гледати, — они имају заједничко поље своје струке, и бистрији поглед. Што их сада дијели јесте преуски осјећај патријотизма, И — ОТВОрено говорећи — новац. Проналазачи морају да постоје; финансијери да живе; а новине да се исплаћују. И овдје се иронија смијеши. Иако знаност, финансије, и штампа, засада као да сумњају у то, ипак се може више зарадити на спасавању човјечанства него на његову упропашћавању; а с тим иде бољи и трајнији живот ових трију сила. Али без слободне измјене међународне мисли можемо бити сигурни да ће садашња чисто нацијонална база њихова бића и даље живјети; само што у том случају људски род неће живјети, или ће — у најбољем случају — тако мршаво животарити, да ће се зањ моћи рећи оно што је за ону стару жену рекао Анатол Франс: »Живи — али тако мало!«“)

- (Превео, Ј. тј ") Овај чланак написао је Голсворти још године 1923, у лондонском „Times“ -y (одакле га преводимој); а може се наћи и у његовој збирци есеја

сакупљених под насловом „Саз]ез in Spain and Поа МЕКА! (у „Tauchnitz Edition”, 1928, noa 6p. 4837). · SO

55