Nova Evropa

Bilo je i ranije odličnih naučnih rasprava o Puškinu, ali su se one radjale u tišini profesorskih kabinetša i ostale poznate

uskom krugu stručnjaka, Sad se iznenada pojavljuje ogroman.

broj puškinista, sa prvacima savremene književnosii na čelu: Brjusov, Andrej Bjelij, Veresajev, Modzaljevski, Lerner, Geršenzon, Šćogoljev, Grosman, Gofman, Hodasević, Guber, Tinjanov, Sipovski, Tomaševski, Cjavlovski, Bem, Brodski, Mjako-

tin, Rošal, Lopato, i puno drugih. Njihove se rasprave štampaju

u najpopularnijim časopisima, izlaze u luksuznoj opremi kođ modnih izdavačkih preduzeća; a čita ih i najšira ruska javnost. Ža vreme Revolucije, oni su većinom prišli boljševizmu, okupili se oko »Gosizdata« (Državno Izdavačko Preduzeće), te tako nesmefano nastavili svoj rad pod zaštitom i sa sredstvima boljševičke vlade. Ovoj generaciji učenjaka i publicista mi i dugujemo uglavnom jasno saznanje, šta je bio Puškin, i šta on znači za rusku književnost i rusku kulturu. I u ovome članku prikazaćemo značaj Puškinov po shvatanjima ove nove literature o Puškinu,

Puškin je učinio za rusku književnost slično što Vuk za srpskohrvatsku: oslobodio ju je tudjinskih elemenata i vratio na-

rodnim izvorima, Kao što je kod Srba pre Vuka Karadžića nu

književnosti vladao slavenosrpski jezik, tako je bilo u XVII veku u Rusiji: ruski književni jezik toga doba mogli bismo nazvati »slavenoruskim«, Doduše još se Karamzin (1766—1826) bunio protiv njega proglašujući načelo: »Piši kako govorišl« ali Karamzin tu nije mislio, kao Vuk, na pravi narodni jezik, nego na jezik odnarodjenog višeg prestoničkog plemstva, pun stranih, i naročito francuskih, reči i izraza, Tek Puškin je prvi prišao narodnome jeziku, i to nješovu moskovskom dijalektu: govoru Moskve, stare ruske prestonice, pravog središta ruskog duhovnog života. Sujetnim i uobraženim Kknjiževnicima svoga doba, koji su sebe smatrali predstavnicima evropske prosvete u varvarskoj zemlji, te koji su s oholim preziranjem (геtirali prosti narod, on je preporučivao da uče ruski jezik kod moskovskih »prosfirnji« [»poskuričara«, ako ćemo da se poslužimo Vukovim rečnikom); tako se zovu žene koje peku i prodaju pred crkvom poskurice ili »navoru«, što su u Rusiji obično činile udovice svećenik4, djakon4, i crkvenjak4, koje nisu imale odrasle dece, tako da im je ovaj zanat zamenjivao penziju. A 'kakvim su jezikom govorile te »poskuričare«, ı zašto je Puškin slao književnike svog doba da baš od njih uče ruski jezik? Obično se misli, da je Rusija pre Petra Velikog bila zemlja gotovo bez svake kulture i prosvete. To je mišljenje posve poSrešno, Doduše, ona nije znala za takozvane »egzaktne nauke«: matematiku, fiziku, hemiju, botaniku, medicinu i t. d., i sa klasičnim svetom bila je upoznata upravo toliko koliko je dopuštala

58

А