Nova Evropa

Бавећи се трговином и занатима по градовима, Цинцари су, захваљујући оваквим својим особинама, брзо стицали 60гатства. Међутим, они су били тврдице, тако да »Цинцарин у нашем друштву значи исто што и тврдица, а цинцарити исто што и тврдичити«. Поред те особине, Цвијић запажа још једну врло карактеристичну: »Особито се цене и сматрају за најпаметније лукави људи«. Лукавство, подмуклост, склоност ка превари и подвали, — то су особине које на њима примјећују готово сви писци. Према томе, кад је ријеч о Цинцарима, не говори се ту о њима као о једном народу, него је ријеч о једном етничком конгломерату са менталитетом и карактерним особинама познатим под цинцарским именом.

Истичући како је српска чаршија од Цинцара примила већим дијелом само негативне особине, Др. Поповић нарочито наглашује значај ове скупине по српски народ и у позитивном смислу. »Када се једном изврши анализа крви наших великих људи видеће се како је врло знатан број наших великих људи, рођених у чаршији, по мушкој или женској лози, или — како се то друкчије каже — по дебљој или тањој крви, у вези са овим способним људима«. Па несамо то, него и »основа наше модерне културе ХУШ и прве половине ХЛХ века припада њима«. Др. Поповић је, додуше, доста шкрт кад треба конкретније нагласити посљедице, позитивне и негативне, цинцарског менталитета, уколико оне у нашој савременој стварности долазе до израза; али те посљедице нијесу непримјетне ни за лајичко око.

Будући да се у нашем друштву и јавном животу у оваквој улози појављује цинцарски менталитет, како је то Др. Поповић аргументовано објаснио и доказао, очекивали бисмо од њега, да каже како он замишља да »нацијонална наука треба од своје стране да учини све да се уклони тај страни, тако разноврсни дух из нашег народа и помогне позитивним особинама нашег народног духа да ове дођу до пуног изражаја«; јер без објашњења у том правцу остаје се под утиском као да он, упркос свих аргумената, жели да препоручи афирмацију цинцарског менталитета> Ми можемо разумјети, да се овоме менталитету, у средини гдје он превлађује, тешко може супротставити одлучан отпор; али у овако једној научно обрађеној публикацији могло се бар јасније указати на потребу тог отпора.

У сваком случају књига Дра. Поповића извршиће у знатној мјери оно што од ње треба очекивати: упознаће нас, бар дјелимично, са једним фактором који тако моћно доминира великим дијелом нашег политичког, културног, и економског живота. А тим ће нам бити олакшано да према њему

заузмемо одређеније држање. С. М. Штедимлија.

397