O pogreškama u nacionalnoj propagandi. 1, Povodom knjige g. Petra Slepčevića Privatna inicijativa u nacionalnom radu : predavanje držano u Ženevi 29. aprila 1918 godine

Господо, већ само ово што сам до сада навео јасно нам казује да има наших средина из којих се на наш национални идеал, на остварење његово, гледа сасвим разроко, са једног уског партикуларистичког гледишта. Ту се помешало себичњаштво са неким страхом, ниски инстикт је потиснуо не само осећај благодарности него и велике идеје и тежње. И док се са те исте стране, на којој је г. Слепчевић, Србији, која је за општу народну ствар принела несравњено већих жртава него и један други део нашег народа и која никад, у својој племенитости и узвишености, не говори о томе и не истиче

нашој овдашњој колонији још прошле године, пре овог предавања г. Слепчевићевог, каже нам «Један Југословен» ово: да се «југословенска Југославија» има да подигне «братским приласком Србије и Црне Горе Хрватској, Словеначкој и Војводини.» Још додаје да се нада: да ће демократи у Енглеској, Француској, Русији и североамеричким државама умети «правилно схватити југословенско Југословенство» те ће «дати Југословенима слободу и уједињење у демократској југословенској Југославији.» __У једном ранијем свом писму овај исти Југословен грдио је Србију до миле воље; тврдио је да Србија нема права на Маћедонију и да «Србијанци имају права да се брину само о Србији, а о Југославији могу говори не Србијанци него Југословени » !!

Ми се, разуме се, не можемо упуштати у полемику са овим анонимним Југословеном. Али је извесно да се цар Карло на такве Југословене ослања ако европским демократима чини обећања, каква г. Слепчевић спомиње. Држимо да нико на свету не би био срећнији од цара Карла кад би се некако могло успети да Србија и Црна Гора приђу Хрватској, Словеначкој и Војводини, као што тај анонимни Југословен тражи, а не ове да приђу Србији и Црној Гори. О таквој «југословенској Југославији» сневају Хабзбурзи одавно, и они, Хабзбурзи, су ти који еу пронашли «југословенску Југославију», «босански језик», па и онај «југословенски национализам» с којим г. Слепчевић парадира у својој књижици о којој је овде реч.