O predstavničkoj vladi

ђење не би постало закон, докле га парлименат не би изречно освештао; а парлименат, или и сваки скупштинсви дом, био би властан не само да одбацује законске предлоге, него и да их шиље натраг одбору, да би их овај наново претресао и дотерао. Свави свупштински дом имао би право и да узме инцијативу, па да одбору који хоће предмет упути, са налогом да о томе закон спреми. Одбор, наравно, не би имао власти да одрече своју услужност никојем законодавству које би земља желила. Кад би оба скупштинска дома у сагласију дала упутство, да се изради законски предлог за какву особену дељ, одборници би били дужни да тај предлог спреме, ако не би хтели ди изгубе своје звање: Пошто би се законски предлог једном саставио, парлименат не би имао власти да што у њему мења, него само да га прими или одбаци.

или ако га у нечем не би одобрио, да га пошље натраг одбору на ново проматрање. Одборнике би постављала круна, али они би остајали у звању за неко одређено време, редимо за пет година, осим ако би били уклоњени са звања на захтевање двају домова парлимента, а из узрока: иди што би се лично рђаво владали (као у случају судија), или што не би хтели да саставе законски предлог који би парлименат искао. Пошто би прошло пет година, сваки члан одбора престао би служити у звању, осим акоби наново постављен био. Тако би се пмало згодна, начина, да се ослободи оних, за које се не би нашло да су за своје дужности дорасле, па да се нови и млади духови у одбор уведу.

Нужност неког наређења које би томе одговорало, осећала се већ у атинској демократији. Ту, у време своје најпуније снаге, народна скупштина могаше истина нздавати псефизме (понајвише одлуке о простим предметима политлке), али законе, тако назване, могло је правити пли мењати само друго једно тело, које је мање чланова имало, н које се сваке године обнављало. Чланови тог тела називали су се номотети; а њихова дужност била је да за-