O predstavničkoj vladi

67

сметње, које напредву цивилизације на путу стоје, и које би представничка влада пресудно тежила да повећа. Једна од најјачих сметња развитку, докле овај још није доспео до вишег ступња, јесте окорели дух мештанства (локалности). Делови човештва, који су у многоме другоме способни п спремљени за слободу, могу бити не способни да се и у најмањи народ уједине. Не само саравњивост и одвратност (антипатија) моту њих једно од другог одбијати, па не дати никакве могућности за слободно ујединење, него они могу да немају још и неких од оних осећања или обичаја, што би могли учинити да уједињења и у делу буде, пошто би се оно једном по имену извршило. Они су могли, као грађани какве древне обштине, или као становници каквог азијатског села, имати знатног веџбања у развијању својих способности у питањима о сеоским или варошким интересима; могли су и да остваре прилично снажну народну владу У тој ограниченој мери, па да опет врло мало симпатије имају за оно што је изнад тога, п да немају обичаја , или способности да воде бригу о интересима који су мнотим таквим општинама заједнички. Ја не знам да историја даје п једног примера, по коме би се неки број таквих политичких атома и телца био спојио у какво тело, те би се почео осећати као један народ, пре него што би их била потчинила каква усређена, свима заједничка власт.!) Тек пошто се навикне да се такој власти покорава, да улази у њене планове, и да служи њеним пелима, добија један народ, такав као што смо га предпоставили, појма о великим интересима који су заједнички за једну велику географијску просторију. Такви

1 Италија; која се једина може означити као изузетак, јесте то само у погледу на последње стање њеног преображаја. Раније се теже напредовало од варошке усамљепости Фиоренције, Гизе, или Милана према жупанијском (провиндијалном) уједињењу Тоскане или Ломбардије, и то напредовање бивало је на обичан начин,

Ех

5“