O predstavničkoj vladi

82

ције, од веће је важности шта ће се мислити о његовим поступцима после неког времена, него шта ће се о њима одмах мислити; али једна скупштина, ако она узвике магновења за себе има, ма како ти узвици пренагљени и измајсторисани били, сматра себе, а и сваки је сматра, да је потпуно оправдана, па ма како несретне послеследице да би биле. Осим тога, једна скупштина неће никад лично искусити неугодности које од њених рђавих мера долазе, докле год те неугодности не би достигле онај размер, у коме би се као народна зла сматрале. Министри и административни званичници гледе их како се приближују, и имају да поднесу сву муку и сав терет покушаја да би их избегли.

Права дужност једне представничке скупштине у погледу на послове администрације, није да својим гласом о овима решава, него да се брине, даони који треба, да о њима решавају, буду какви треба да су. Па н то они не могу постићи постављањем званичника. Нема дела за које би се неодољивије искало, да се изврши под строгим чуветвом личне одговорности, него што се иште за постављање званичника. Искуство сваког који је јавним пословима вичан, потврђује, да једва пма дела према коме је савест обичних људи мање осетљива; једва случаја у коме се на способност мање гледа, нешто што људи незнају, а нешто што се они небрину за разлику у способности између једног и другог лица. Кад један министар учини што се сматра као поштено постављење, т. ј. кад он не иде за својим личним сродством, или за својом партијом, један незналица може претпостављати да ће он покушати, дато звање даде ономе који је најспособнији. Али то није тако. Један обичан министар сматра себе као дивоту врлине ако даде звање човеку од заслуге, пли човеку који има право на неко признање публике, па ма то право и та заслуга била сама противност ономе, што се за звање пиште. 7: јабаг ип сагсићаћеит, се јиг ит дапзем“ фиг Гођена јесте у данашње