O predstavničkoj vladi

~

84

ће од двеју или највише од трију партија, или дружина, саставити извршну владу; а мнење саме партије решава, који је од њених чланова најспособнији да се стави на. чело. По владајућој практици британског устава, чини се да су те ствари онако добро уређене, као што се само _ уредити могу. Парлименат не поставља ни једног министра, али круна наименује главу адипнистрације у сагласности са општим жељама и наклоностима које су парлиментом изражене, а друге мпнистре по препоруди онога који је глава администрације. Сваки министар узима на себе сву, неподељену, моралну одговорност за постављање способних лица на друга звања администрације, која иису стална. У једној республици било би нуно другачије наређење; али што би ближе ово долазило у практици ономе, које је у Интлеској тако дуго постојало, тим више би оно по свој прилици добро било. Или би, као у американској республици, главу извршне власти морала изабрати нека чињеница сасвим независна од представничке свупштине; или би скупштина морала се задовољити да наименује првог министра, па да овога учини одговорним за избор његових другова п потчињених, За сва та умовања ја унапред кажем, да ће она бар у теорији наћи општег одобрења; премда у практици представничке скупштине имају јаку тежњу, да се више и више мешају у појединости администрације, по ономе ошштем закону, по коме: когод има најјачу власт, долази све више у искушење да је преко мере употреби; а то је једна од практичних опасности које будућности представничких влада грозе.

Али је тако исто истина, премда се само од скора и помало почиње признавати, да једна скупштина која. броји много чланова, јесте онако мало способна за непосредне послове законодавства, као и за послове администрације. Једва да има које струке умнога посла, за коју би се искало онолико рада не само искусних и извеџбаних духова, него и духова који су се дугим и