O predstavničkoj vladi

85

трудним изучавањем стручно за рад спремили, колико се пште за посао око прављења закона. Тај разлог, и кад неби било другога, јесте довољан да се разјасни: зашто само један одбор, или неколицина људи, могу да израђују добре законе. Други, не мање пресудан разлог јесте овај: да се свака одредба закона са најбрижљивијим пи најдубљим проницавањем њеног утицаја на све друге одредбе, сачинити мора; и да закон, пошто се направи, мора бити такав, да са ранијим законима једну сагласну целину представља. Није могућно, да се ти услови и у којој мери испуне, вад се закони тачку по тачку у једној мешовитој скупштини решавају. Неселадност таквог начина законодавства морала би

свакоме на први поглед јасна бити, кад наши закони

не би већ, по облику п саставу, били такав хаос, ла забуна и противуречитост изгледају као да се никојим новим додатцима више повећати не могу. Па већи сада у правтици се сваке године све више опажа, да наша законодавна машинерија никако својој пцељи не одговара. Само оно време које се мора провести око законских предлога, чини парлименат све неспособнијим да доноси друге законе, него само оне који се на одељене и ограниченетачке односе. Ако се спрема какав законски предлог, који управо ва то иде, да целину једног предмета обухвати (а није могућно, да се о једноме делу неког пред“ мета какво треба законодавно наређење донесе, а да се и целина његова у виду нема) он се повлачи од једног тодишњег састајања скупштине до другог, просто што није могућно да се добије времена за његово решење. Ту не помаже ништа што би законски предлог био састављен, по зрелом расуђењу, влашћу која се сматра као најспособнија, и којој сва помоћна сретства на расположењу стоје, или каквим одабраним одбором, коме су чланови изабрани као људи који су вични томе предмету, и који су године провели око проматрања и претресања стручне мере; тај предлог не може проћи, јер народна