Opštinske novine

Београдске општинске новине

таљон овог пука одређен је да логорује у суседном селу Дољани. Случај је хтео да су већина војника из тог батаљона били Црнотравци, и самим тим, зидари на гласу. Па како се у селу затекла једна разрушена црква, — задужбина једног Немањића — цео батаљон сложно реши да на њеним развалинама подигне нову цркву. Одмах се приступило послу и хиљаду пари руку радило је сложно пуна два месеца док није била остварена њихова замисао. Ђак-наредник Живорад Настасијевић, једини сликар у пуку, био је одређен да изради иконостас. Ради тога буде, као курир, послат у Солун да набави сав потребан сликарски материјал. Али, на његово велико изненађење и жалост, у читавом Солуну није могао да нађе нити једну радњу у којој би могао да купи потребне боје и четке. Међутим, срећом, на повратку у пук, у Велесу сусретне старог велешког сликара Ђорђа Јаковљевића — Зографског, којји му, кад је сазнао о чему се ради, стави на расположење сав свој материјал, а јер се радило о старој немањићској задужбини и војницима који своје слободно креме употребљавају за тако богоугодна дела, старац се толико гануо, да није, за цео уступљени материјал, хтео да прими ни паре. Сви радови у цркви, подразумевајући ту и иконостас, — који је рађен у донекле модернизованом академизму, — били су завршени крајем јула, и на дан светога Илије црква је била освећена, уз чинодејство скопског владике, уз велико учешће народа, војних и политичких првака. Међу њима се налазио и покојни Љуба Давидовић, који је био взома одушевљен целим тим: потхватом; он је честитао свима који су имали заслуге за ту ствар, а нарочито Настасијевићу, чији му се иконостас веома свидео. За време подизаша те цркве, један други батаљон истога пука подигао је спомзн-капелу на месту описане погибије струмичких регрута. И за ту капелу, уз разне ратне перипетије, Настасијевић је израдио велику олтарску слику — „Голгота", коју је компоновао у високо религиозном духу старих фламанских мајстора. Али већ сутрадан по освећењу те капеле, Бугари су поново извршили напад на српске предстраже, које су се налазиле свега неколико стотина метара од те капеле. Настасијевић је поново метнуо боје и четке у ранац, зграбио пушку и с друговима кренуо у против-напад; нож на нож. Неколико дана по томе на том истом месту су вођене велике борбе између Срба и Бугара, у којима је та капела срушеца и у њеним рушевинама покопана Настасијевићева „Голгота". Потом настаје период великих и огорчених борби, — о којима овде нема потребе да се говори опширније, — услед којих ће Настасијевићу за дуже време бити онемогућен сваки сликарски рад. Ангажујући се сав, као

водник, у тим борбама, он два пута пада у бугарске руке, али оба пута у оном ратном метежу — у којем се „не зна ни ко пије ни ко плаћа", — успева да побегне и да се врати у своју чету. Долази познати слом, и повлачење српског Краља, војске и народа преко Албаније. Настасијевић, — коме су се у албанским гудурама смрзле ноге, и један део пута, ради тога, био ношен на рукама својих војника, с остацима бежаније стиже на Крф. То је било, као што је познато, почетком фебруара 1916 године. При формирању нових српских војних јединица Живорад Насгасијевић, који је у међувремену пооизведен за потпоручника, пребачен ]'е из II гвозденог пука у XXIII пук вардарске дивизије, у којем доцније суделује у историским операцијама на солунском фронту: на Горничеву, Цоној реци и Катмакчалану. За време самих борби на К-п'макчалану, крајем 1916 год., на коти бр. 1050, разболео се од трбушног тифуса и запаљења плућа, и тешко болестан пренешен је у фоанцуску болницу бр. 5 у Солуну. После разних перипетија у самој болници, где је неколико пута био на самој ивици смрти, ипак је толико прездравио да је почетком 1917 г. могао бити на носилима пренешен на лађу и упућен у Алжир, где је ускоро у болници ,,Мајо", уз изванредну негу фоанцуских лекара, потпуно оздравио. Као реконвалесцент упућен је у афричку бању „Хамам-Рира", где се поново враћа свом сликарском послу. Путује по разним местима француске колони1'алне Африке — Тунис, Бизерта, Картага, Сиди Абдалах, Фервил — носећи са собом свој сликарски штафелај и боје, и израђује читав низ интересантних афричких пејзажа. Осим тога израђује и иззестан број портрета ратних другова Француза. Све те слике испоклањао је друговима свих могућих савезничких народности, и вероватно је да се већи број тих дела и данас још налази у разним деловима света. У јесен 1917 год. са стотинама прездравелих другова враћа се у Солун, али, као неспособан за даље ратне напоре и борбе, бива додељен врховно| команди за официјелног ратног сликара. Ту већ затиче двојицу својих старих другова — „фахколега": Михајла Миловановића и Милоша Голубовића. Нзима се доцније придружују Вељко Станојевић и Васа Поморишац. Сви су они ту имали погодне могућности за рад. Израдивши већи број ратних мотива они су се почели озбиљно спремати да у Солуну приреде једну велику изложбу, која се, међутим, није остварила. Ту, у Солуну, Настасијевић, сликајући, остаје све до краја рата, када се враћа у ослобођени Београд. Највећи део тих слика српских ратних сликара послат је још за време конференције мира у Париз на „Југословенску изложбу", У