Osnovi fiziologije

Скроб.

Скробни састојцн,

34 - РАЗМЕНЕ МАТЕРИЈЕ

чак потпуно нерастворљиви (целузоза, дрво). Не редукују и немају према томе ни једну одлику која је у вези са том особином; најзад немају слаткога укуса.

Физичке особине полисахарида намењују их двојаким физиолошким улогама: нерастворљиви полисахариди су заштитни и подрфжавајући елементи биљних ткива (целулоза, дрво, плуто), док су колоидални полисахариди хранљиве резерве животињске и биљне (скроб, гликоген...). Колоидно је стање повољно за тела

која играју улогу органских резерва, — т. |. за тела која остају

нагомилана дуже времена у ћелији, до тренутка када је, после претрпљених промена, морају брзо напустити, — јер се колоиди одликују одсуством осмотске моћи и одсуством дифузије кроз мембране, што им дозвољава да се нагомилају у ћелији не реметећи њен осмотски притисак.

Полисахариди су састављени из хексоза или пентоза и према томе називају се хексозане или пентозане.

С физиолошкога гледишта најважније су хексозане, и то: скроб, гликоген, инулин, целулоза и маногалактане.

Скроб (атушт, „штирак““) је најраспрострањенија биљна угљено-хидратска резерва. Њиме је представљен већи део органске материје многих зрна и кртола. Скроб игра у исхрани биља важну улогу, јер у хлорофилној асимилацији скроб је редован продукат активности хлорофилних зрнаца, у чијем се додиру појављује.

Скроб, хидролизован разблаженим киселинама или ферментима (амилаза и малтаза), претвара се у глукозу. Та се хидролиза може представити следећом формулом, која важи у исто време за хидролизу свих хексозана :

(С Во Ода =тЊО = пл С, Не Ф

Скроб се налази у биљним ћелијама у облику зрнаца која имају извесну грађу. Већ по томе могло би се сумњати да је скроб једна хемијска јединка. И заиста,у последње доба издвојена су из скроба два тела: амилоза иамилопектин. Прво је тело растворљиво у води, даје плаву боју са јодом, док је амилопектин нерастворљив, већ даје у води кашу, а са јодом даје црвену боју. У ствари скроб мора бити још сложенији, јер изгледа да је и амилоза мешавина више угљених хидрата. Дакле

ж) Тај најважнији угљени хидрат наше хране није друго до обични „штирак“ који се употребљава при утијавању рубља, а који се добива обично из кромпира или пиринча. Напомињемо ово, јер се наилази често на образоване особе које не могу веровати да је скроб наше хране обичан „штирак“, за који чак нису биле уверене да није у неколико и отрован!