Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

225

Када видех његове сузе стао сам на глас плакати и дерати се од бола. На то уђе мој шурак Хајнрих од Васерберга, па стаде срдито говорити : „Гле сад, шта то значи? Заиста то је кукавичка жалост за витезове. Та ви плачете као жене и сирочад. Срам вас било обојицу." Сада рече Ленгенбах : „Господине Хајнрише , ето господин Иалман тужи тако јадовито како ја још нисам видео у моме жи ■ воту, а не ће да ми каже за што." Честити мој шуре одговори : „Господине Ленгенбашки, моје би мишљење било да ви идете на поље. Мени ће за цело казати шта му је на срцу." Лепгенбах изиђе, а Хајнрих забрави врата па срдито преда ме : „Шта је, слаботињо једна ? — Их, срам те било шта радиш ! Требало би да се сви радујемо слави, коју си на овоме путу стекао. Ако чују жене то што сад радите , омрзнуће све на вас рад толике ваше слабости. Гледајте да се то више никад не догоди." Ја га само погледах па рекох : „Ја се не ћу више никад радовати па макар живео хиљаду година. Али шта ми је, не ћу никад изрећи." А он на то рече : „Ако и не ћеш да ми кажеш јаде твога срца, ја опет знам шта ти је сву радост узело. Хоћеш ли признати ако погодим ?" Ја ћутим, а он даље : „Пази, што ћу рећи. Жена којој си се заветовао у љубавну службу отказала ти је своју милост. Је ли да сам погодио?" Кад он то изрече удари ми крв на нос и на уста, тако да сам сав био поливен крвљу. Када ме човек виде у крви , подвикну : „Боже слатки, хвала ти и слава што си ми дао да за живота видим човека , који једну жену тако непоколебљиво љуби." За тим паде на колена, подиже руке к небу, па рече : „Благо мени што сам ову радост доживео !" Па онда устаде , загрли ме и рече : „Утишај се, ја ћу твоје чисто срце утешити. Тако ми верности за неколико дана твоја ће те госпођа загрлити. Знам ја жене боље него ти, пријатељу. Она хоће само тиме да те искуша јеси ли сталан. Чувај се добро да се не покажеш слаб, па ће све добро бити. Буди поносит и радостан ; ко ОтАЏВИНА II 15