Otadžbina

226

СТЕВАН ДУШАН

хоће да га његова госпођа награди тај треба да се увек узда у себе да је храбар , то их свагда дарне у срде , а мекушно тужење оне никад не рачунају у добру службу. Посдушај ме па се оружај. То је срамота за тебе, да толики витезови који су ради тебе чак овамо дошли, толико чекају на те." Ја бризнем опет у плач и једва изговорим: „Ја не ћу да турнишем, жалост се не слаже с витешком борбом." А он се смеје : „Ја сам се — вели — зарекао да ти навучем панцир и оклоп, и ти га мораш навући хтео не хтео." И честити витез опреми ме , али ја му у онај мах не бејах захвалан за то. По што сам свршио мој велики витешки пут као богиња љубави, добијем поруку од моје госпође да се преобучем као просјак па да дођем у њене дворе. Ја је послушам и прерушим се у проказаног просјака који болује од лишајева. Много дана сам провео међу њеним слугама који су ме исмевали и злостављали како им је воља била, али ја сам знао да то она моју верност куша па сам све претрпио. Најзад једпу ноћ ме извукоше уз кулу на чаршавима који су били један за други везани. Госпођа ме дочека седећи на постељи у своме блиставом кнежевском накиту, који се светлуцао на спрам стотине упаљених свећа, и у сред свију својих лепих и племенитих владика, па ми рече : „Ево ти указујем највећу моју милост шго се тако кришом с тобом састајем. Другу милост немој од мене тражити." Мој понос јуначки беше убијен. У залуд сам ја целу ноћ преговарао са мојом стрином, која је такође поред госпође била, у залуд сам доказивао да сам ја сад мојом витешком службом стекао нрава која ми ни сама госпођа не може спорити , њене владике ме склепташе , па ме на тако срамап начин уклонише из двора, да сам хтео у воду да скачем. Срећом опаметих се брзо, па оставих домовину и пођох у свет. Хтео сам чак у Палестину, да се бијем с неверијом не би ли ме гдегод и смрт нашла ; али кад у приморје стигох чујем за високо ти краљевство , како вр-