Otadžbina

15*

СТЕВАН ДУШАН

227

бујеш једну алеманску чету, и тако се нонудих у службу величанства твога." Тако заврши Палман историју своју. Чудноват беше утисак који је учинила његова прича код сјајне ловачке друшше младога краља. Млађа властела и двородржице, којима је и самим летела памет за латинским и 'алеманским витештвом, за љеговим јуначким борбаиа и лепим женама, којима се то у част чинило, који и сами* прижељкиваху за тим опасностпма и слатким страдањима, пису скидали очију са приповедача. Они су завидели Палману, они дубоко уздахнуше. Старији људи , и они витезови који не беху целога живота макли из своје државе, који не познаваху ни Дубровника ни Млетака, а камо ли удаљеније вароши и земље, они се само ирекрсгише од чуда. — Закона ти ! — рече кнез Прибац — витеже Палмане, истину ли рече да си већ био ожењен када си се заносио за том лутком ? — Ва истину, кнеже — одговори Палман — беја,х се већ оженио и жена ми баш у то доба беше родила мушко чедо ! — И она је знала да ти лудујеш за другом женом, па је ћутала ? — А да што ће ? Зар би она смела да се буни противу општег витешког обичаја ? Да је покушала, скупо би је стало. — И још ти сопствен шура ишао на руку да изневериш твоју венчану жену ? ! — рече Соркочевић , а лице му исказиваше крајње гнушање. — Па какав би то витез био који не би имао изабрану госпођу срца свога, којој служи ? — припита Палман зачуђено. — Богме ја само толико могу рећи — настави Гребострек — да не завидим земљи у којој су такви обичаји. Хвала Богу наше су ж,ене наши другови, а не наши робови, али за то су нам и верне до гроба ! —