Otadžbina

244

ПОПА ТИХОМИР

или која се од мајмуна у друго нешто, само не у човека изметнула: у лиду модар, усне плаветне ; а у очима насела крв; коса и брада, то је тако било побркано као неко големо повесмо кучина, које су несташни кучићи испод кревета каквог извукли, па га својим шапицама дотле разтрзали, докле га нису за сваки гребен онеспособили... . Црна аљина на њему беше такођер изгужвана и каљава, чизме подеране, али и саме дебеле закрпе и остале грозне пукотине беху блатом тако улепљене, да не би могао погодити, де су пете а де ли ђонови. На срећу Љгаолиштана попа Тривун је на скоро после те општинске части, а у след неумеренога пића умрво; а на његову упражњену парокију дође из кикиндскога диштрикта стари и честити пона, отац Тихомир . . . Томе су се млоги чудили, што да стари иопа остави богату своју парокију у диштрикту а да дође у тако мало и сиромашно сеоце као што је Љшолист? . . Па и сам стари чича Радисав најуваженији човек у месту није могао, а да га једнога дана у својој простодушности не упита: — А тако ти здравља, оче Тихомире, право ми кажи што си твоју богату парокију у диштрикту напустио, на да овде а са иама, нашу сирогињу до века делиш? . . . Несрећно, ти је ово наше село Љшолист! Нити нам ваља старо ни младо, ни женско ни мушко; осим тога сиахија, са његовам немачким и маџарским ишпапима и пандурима. Богме су то муке, оче Тихомире! .. Па сад нам од некуда дођоше и Немци, бог их убио, населише ево скоро но села, спахија им сагради школу па и цркву — а ми ето као што нас видиш, сваки дан све црњи и несрећнији! . . Стари отац Тихомир слеже раменима па тихим гласом одговори: — Сви су људи, брат Радисаве, деца божија, па су и богати и сиромаси моја браћа; богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити . . . Чича Радисав није му разумео говора, али је био