Otadžbina

ПОИА ТНХОМИР

245

задовољан са благим начином, којим га је стари попа предусрео. и радо је о гоме по цедоме седу говорио . . . Еако су Л.ииолиштани срећни људи, како су добиди честита и бдага попа. Једно је било само што му није годило памети, и што му се на седоме оцу Тихомиру није допадало: -- Не ће да пије, а ми смо богме са покојним попа Тривуном по пеку чутирицу винца и ракијце искапили . .. Теке ајде, ајд! научиће се . . . Тако је чича Радисав размишљао, али се јако преварио, јер попа Тихомир до смрти своје није пити научио . . . . Кад је стари попа у сиромашноме Липолисту за себе и своју малу породицу скромну кућицу подигао, навалио је на сељаке, који су га сваки дан све више поштовади, да пријону, те да сви сдожно радећи, за своју децу и унучад шкоду подигну. — Изпрва су се сељаци томе опирали, јер нису могли да појме, на шта њима школе? Та то је за мајсторе и за варошане ?.. А на шта ће школа поштеноме ратару? . . А после, и по себи се разуме да је и кући већа вајдица, кад дете на дому причува пилиће; а у пољу прасце и јагањце?... Ади за то опет добри поиа, није хтео одустати од своје намере. Чича Радисав му је био на руци, па је с њиме попа ишао од куће до куће, богорадећи и благосиљајући, све донде док није успео. Кад је шкода већ бида подигнута, и дође учитељ да отвори школу, сељаци су се надади, да већ кад није части било при полагању темеља, да ће при отварању до кодена вино тећи, али кад видоше попу где са празним рукама уводи учитеља у дужност, они се сневеселише а чича Радисав није могао да отрпи, а да му не примети: — Оче Тихомире! Та знапг, то је као и у обичају, па не би згорег бидо људе и трудбенике око ове зграде бар са по чашом ракијце понудити — људи смо.. . Рече бојажљиво, бојећи се да не увреди попа. — Баш за то што смо људи, постарасмо се за школу за децу нашу а не за ракију . .. Зар не видиге ове пакосне Немце и Маџаре, дошљаке и надничаре наше ?.. Па