Otadžbina

АТМОСФБРА

255

морским крајевима дувају дакле наизменце свака 24 сахата два ветра противнога правца. Ово су, као што рекох, струје ваздушне малога обима; много већи покрет атмосФере долази од разлике температурз подарне и екваторијадне. Загрејани ваздух на екватору неирестано се у висину неае те се после у вишим слојевима атмосФере хоризонтаЈним правцем подима упути; у то исто доба пак хдадан поларан ваздух непрестано струји преко површине земље к екрватору, и додази на место оног ваздуха, што се у висину подигао. На овај начин постају две главне струје кружне у атмосФери нашој; с југа и севера струји хладни ваздух к екватору и кад се ту загреје диже се у висину, па се онда хоризонталним правцем полима упути; ту се у след хлађеља спушта, лагано у ниже слојеве поларних крајева, те да по ново поменути пут учпни. Кад би земља наша мирно стојала, онда би одиста по површини њеној дувао ветар од полова к екватору, а у вишнм слојевима атмосФере постајале би друге две струје обрнутога правца. Међу тим земља се наша окреће с атмосФером заједно; и то све тачке на земљи нашој, а по томе и све тачке у атмосФери њеној — гледећи их правцем меридијана земног — не крећу се једнаком брзином приликом овог окретања земље. Брзина ова најјача је на екватору, а одатле опада поступно идући к полима, док најзад на уображеним полима не буде равна нули. Тако дакле сгрује ваздушне, које иду од полова к екватору, наилазе неирестано на ваздух, којн се брже окреће но што се оне саме окрећу. Од овога отпора њихов се правац мења, и на екватору се чини као да с истока долазе. Из овог истог узрока скрећу и горње струје ваздуха са овога правца; оне се јављају као да са запада долазе (рачунећи за северну полутину земље). АтмосФерски ваздух нема никакве боје, а што нам небо изгледа плаво, то долази отуда, што се сунчана светдост поларише у путу своме, док до нас не дође. Из овога изилази да атмосФера наша мора бити да има ту особину, да све остале зраке сунчане утире, пропуштајући само плаве. На који начин бива ово, видећемо мало час. Кад би ваздух био потпуно нроходљив за сунчаиу светлост, онда би нам небо нзгледало црно а сунце, месец и звезде много би сјајиије видели. Поменуто је већ да у ваздуху увек има и водене паре у већој или мањој количини, која се од чести у сићаие капљице кондензује, и тако у облику врло разређене (невидљиве) магде обмотава земљу нашу. Ове водеие капљице одбијајући сунчану светлост, расип-