Otadžbina

64

СЛОВЕНСКИ ПРЕДЕЛИ

година пре доиаска Срба и Хрвата налазимо неке несумњиве историјске извештаје, да су Словени долазили у већем броју у те крајеве. Најважније сведочанство у том погледу налазимо у једном писму папе Глигорија I егзарку Италије Калинику, у коме се папа радује победи последњега над варварима. Године 600 у писму тога истога напе архијепископу Салоне вели се изрично : «Е1з ^иШет с1е 8с1аУогагт §еп1;е, с[иаеуаМе Јттте^УоМв аШЈ§ог уећетеп1;ег е1; сопШгђог. АШ1§'Ог 1пћЈ8, с[иошат јп уо!јјз раНог, сопШгћог, с[ша рег 1в1;г1ае асН4ит јат НаНат Нгаге саерегип1.» (Мапв. сопс. со11. X. 117.) Не може се тачно казати, јели остало много грчкога насел.ења у јадранским пределима по доласку Срба и Хрвата. Тако иото није познато, колико су они нашли тамо старога илирског насењења. Но нема сумње да су у време њихова доласка сви градови у Истрији, Либурнији и Далмацији били латински или нолатињени. Ш го се тиче Грка то је Далмација врло дуго остала у са свим удаљеним политичким везама с Византијом. Византијски претори имали су своју столицу у Задру до XI века : па и у XII веку ми видимо две војне експедиције византијског императора Емануила Комнина у Далмацију, но прн свем том нема никаква спомепа о ма каквим грчким насеобинама у Далмацији. Јамачно, на скоро после римске колонизације грчки насељеници слили су се уједно с римским насељеницима у тим крајевима, о чему налазимо примера и у самој великој Грчкој, где су се грчке колоније, ма да су биле много јаче, врло лако асимилисале с туђим латинским живљем. Тако исто и о старим илирским насељењима, осим властите Арбаније, није остало ни споменика после VIII века, ни других трагова ; 900 душа Арбанаса који су заселили село Арбанаси (талијански Вог§о Етго), надалеко од Задра у Далмацији, припадају потомцима Арбанаса, који су се тек у XVIII веку преселили ту из Арбаније.