Otadžbina

С I Њ А Л 0

ПРИПОВЕТКА I. 43ећ је два пута неко лупнуо штапићем пред школским вратима, па и накашл.ао се, али му се нико изнутра није одазвао. Ватра је на огњишту горела, али у кухињи нигде никога. Тек кад се и по трећч пут чула мало јача лупа, тргне се учитељ Макса у својој малој собици, остави „Плутарха", којега је дотле пажљиво читао, метне залогу код Александра цара Македонског, скине наочари и спусти књигу, па онда приђе к собњим вратима, и отвори их. Пред њим је стајао један стасит, личан сељак, који држаше за руку свога синчића, који под пазухом имађаше буквар. — Доведох ти дете, учитељу, да и њега учиш са осталом децом. Здраво је, као јабука — гледни га само ! Једва сам га отео од Петрије. Мати, као мати, да јој је непрестано да пиљи у своју дечицу. — Хм ! прахвати учитељ Макса — а колико му је година ? Знаш, по закону.. . — Кад је оно Морава потопила село, онда се родило, па сад рачуна ' ' Ја бих рекао да му је пуних седам.