Otadžbina

84

С А Њ А Л О

својим простим, сеоским прстићем Ма да још није умео много ни мислити ни осећати, ипак му некако чудновато беше и у глави и у срцу. Чисто се бојао и да помисли, да ће већ сутра и он седети у једнојод тихчудноватих клупа и слушати наук, о ком је тако много слушао од свога оца и од своје матере. Свако је дете радознало али мали Гргур, још тако млад и из тако забаченог села као што је његово, не да није био радознао, него је умео своју радозналост да сакрије, да не поверава језику, али си му је тим разговетније могао читати у очима. Али мала девојчица, која већ дотле позатвара сва крила, горња и доња, није још била тако хладне и мирне природе да посматра очи новога другара и из њих се најпре увери је ли он радознао, или не. Она је једва жива претурила велики школски одмор ; њезин окретни језичић, њезина немирна устанца навикла су цвркутати и торокати по цео дан, а душа јој беше запиткивати, описивати и приповедати све што је знала, чула и видела. Узе свећу у своју сухоњаву ручицу и оштро погледа свога пратиоца : — Како ти име ? — Гргур, — протепа он доста непоузданим гласом. — А мени Даница, а зову ме и дивл^им пилетом. Имаш ли буквар ? — Имам. — А читанку ? — А шта је то ? — А «прву знану» ? — Немам ни то. — А рачуницу ? — Јок ! — А ја имам пуно пунцато књига; већ сам подерала четири буквара и две читанчице. Ја знам написати цело твоје име, само да видиш.