Otadžbina

С А Њ А Л О

85

Ту га ухвати за рукав и повуче к табли. Узев креду, поче се усиљавати да напише велико глагољ, па мало рци, па мало глагољ, али. упорна мала ручица, па кре. дом ни маћи ! Љутито баци креду на школско тле, која прште у мале комадиће по свима крајевима собе. — Ја знам и рачунати — а знаш ли ти ? — Ја не знам, одговори Гргур, мислећи да тога има само у школи. — Видиш овако се пише један. овако два, овако три.... Говорећи то, доиста је написала све те бројеве, али сваки у другој величини и у другоме правцу. Гргур гледаше, али се толико не чуђаше ; не виђаше му се да ће то бити Вог зна шта. — А јеси ли видео кад год нулу ? — Лулу ? И мој баба... — Није лулу, него нулу. Погле само како је умем лепо написати. — А шта је то нула? Упитаће на то Гргур погледавши је мало озбиљније. — Нула је ништа, она значи стотину и хиљадуКад их је много, можехп коју и побрисати. Махну главицом Гргур па гледа, пун чуда, у то учено чегртало. , — А каква је ово икона ? Упита је Гргур. — То је свети Сава, што је сазидао ову школу. Њега славимо, јер он пази на нас ; по цео дан гледа и слуша како се учимо и владамо Видиш како прети оним великим прстом, што га је подигао Ту она подигну свећу ближе икони, а мали је Гргур дуго и пажлзиво гледаше и гледаше, па онда скиде свој нови Фесић и прекрсти се. — 11а ти се већ знаш прекрстити! Поче се томе чудити изненађена девојчица. --- Знам. — А ко те је учио ?