Otadžbina

86

С А Њ А Д О

— Баба. — А знаш ли «оче наш" ? — Не знам. — А „Вогородице дјево» ? — Не знам ни шта ]е то. — А ја знам и оче наш и богородице дјево и десет заповести божјих Изговоривши то, поче обичним школским тоном и ритмом да одчегртава своме занимљивом и једином слушаоцу све своје теолошко знање, док ти се из кухиње заори материн глас: — Данице! Мали је Гргур био први од ђака из даљпх села. Тек ће кроз који дан по недељи стизати и остала деца. Ђаци из села у ком је школа сутра ће почети долазиги. Учитељка не даде маломе новаку да сам ноћи у ђачкој спаваћој соби ; још је дете нејако, може се престравити. Намести му на кревету ниже својпх ногу и по вечери позову га у собу. Изује своје нове опанчиће у кући, па бојажљиво уђе унутра. Учитељ Макса већ се спремаше да легне, стајаше пред иконом над столићем до кревета, држаше у рукама бројанице и на глас читаше псалам : ( ,и дажд нам, владико, на сон грјадушчи.... и Мала Даница већ је заузела своје место до зида у материном кревету, покрила се, а чунавом главицом врти то на једну то на другу страну по беломе јастуку, а сувоњавим ручицама загрлила мачку.. која се стрпл,иво предала својој судбини, чекаше да ту малу вижл.у ухеати први сан па да умакне. А кад је мали Гргур пришао да заузме своје место на кревету, мала Даница погледа га с пуно радости, згрчи већма уморне ножицо под јорганом, климну мало главицом, већма притиште цицу к својим прсима, па онда, у име лакв ноћи, исплази своме милом госту вршчић од оног немирног, а опет тако милог језичића. Мали Гргур и не