Otadžbina

С А Њ А Л О

87

опази све те покрете и поздраве своје нове пријатељице, али, кад је већ био под губером, замакоше му очи за онај велики сахат на дувару. Никад свога века није видео сат, гледао је у шеталицу, у сказаљку, у незнане бројеве, и у оне тегове, које му тим већма завртише главу, кад им учитељка, пре него што ће лећи, приђе, и једне подигну горе, а друге повуче доле. Гледао ]е и гледао, а кад поче избијати девет и тегови сами потегоше једни на ниже други на више, просто није могао да заклопи очи од чуда, мислио је о томе и мислио, па тако, као уморно јагњешце, и заспао А први санак под школиним кровом беше тако драг : сневао је своју мајку Петрију и свога оца Ивана, па чак и ону немирницу што већ у велике сања на топлим недрима своје мајке, што јој се лукава маца већ измигољила из ручица и нечујним ходом сишла у своју ноћну стражару, на широку пречагу под вишњевим столом II. Не прође неколико дана а школа бр—ска забруја као кошиица. Искупише се ђаци из свију села, и стари и нови. Једва их је учитељ Макса сместио у скамије . напред млађи назад старији. У клупи првој до учитељевастола седелоје неколико њих најмањих и нејачких; међу њимаГргур и Даница. Нови ђаци, а особито Гргур, сеђаху мирно као бубице, а они старији већ су више давали себи слободе, особито кад учитељ није у соби. А мала Милица. она, чао на иглицама, окретала се час по лево, десно и назад ; све је желела чути, све видети својим маленим живим очицама. Учитељ Макса оабиљно седи за својим столом, с наочарима на носу, а позамашнијим прутићем у руци. Прочита чланак два из читанке јасно и достојанствено