Otadžbina

88

С А Њ А Л О

онако као паримеје о великој вечерњи, удари прутом о сухи звучни сто, да улије отрах, а са страхом бадру и опрезну пажњу, па опда оне старије редом преслишава. Малени новаци седе само и слушају положивши малене ручице на горњу даску од скамије, слушају и гледају и зебу у плашљивим срцима : шта ли ће бити кад учитељ Макса навали на њих. Ћуте, не мичу се као слике мраморне ; не смеју ни да помисле на тај ужасни час, — ни живи се не чују. Кад је било при крају школских часова, онда су старији ђаци, по заповести учитељевој, сви у глас, више певали него говорили : «један пут један, јест један», па све до год нису прешли целе таблице множења и даљења. За тим су појали : тропари, кондаци, јектенија и друге пригодне песме црквене, па онда молитва. Пре него се пође устану сви, ућуте, учитељ у њих дуго и оштро погледа ,они се ућуткавају све тише и тише, док год се не умири и онај последњи жагорић у оној последњој свамији до дувара. А онда учитељ Макса јасно објави свима и свакоме прве темеље његова «воспитанија." — Ко се усуди из школске авлије, без мога знања наглашује учитељ Макса, — биће ухапшен! Сви претрну. — Ко не скине капу старијему, и у руку га не пољуби, први пут хапс, други пут четири прута! Сви још јаче задршћу. — Ко не буде знао лекцију, сви да знате, — ја ћу му судити! Сви се скаменише. — А ко буде дирао у туђе или другога ударио, нека ми и не излази пред очи ! Јесте ли ме разумели ? Свима се срца следише, а језик завеза. «.Јесте ли разумели ?» викну учитељ Макса још јачим гласом. Неколико њих из најстаријега разреда про-