Otadžbina

0 А Њ А Л 0 89

муцаше, али више кроз зубе : (( јесмо», учитељ се за тим удали, а ђаци, иолако, један по један, оставлше своја места и изиђоше који у кућу, који у пространо школско двориште. Они најмлађи, мало попристављени, једва се сетише да је настао час слободе, а мали Гргур, позван малом Даницом, изађе заједно с њом из гог загушљивог школског ваздуха. А кад су били код баштенских врата, Даница позове у нутра свога новог друга, Беше тек почетак јесени. Поред стаза и овде и онде између леха беше још шареног и свежег цвећа. — Ала у вас има много цвећа, примети мали Гргур, по што је мало одахнуо од мучних утисака прве школске поуке. — Хоћеш да ти узберем ? — Не. То је туђе, а учитељ рече: ко у туђе дарне... — Ово није туђе, прекиде му говор мала Даница; ово је наше : ово је моја мати садила. Ту се саже и узабра неколико стручака. — Ево ово је каранФио, ово лепи човек, а ово жуто не знам како се зове. Гле како овај бели каранФилић лепо мирише. Рекавши то, пружи узабране цветиће. Гргур се једва осмели да их се дотакне. А кад се она саже да откине још један бокорић црвено-жутог цвета, а он их врло хитро спусти у недра, бојећи се ипак да то учитељ не види. — Ево овоје зевалица, а ово попина капица, настави мала вртарка по што се усправила и пружила своме другару оба поменута цветка. Он се устезаше да их дотакне. — Шта ; ти не волише цвет ? — Волим. — Па што их не узмеш.... Рекав то, опази мала Даница да и оних цветића нема у његовим рукама.