Otadžbina

90

С А Њ А Л О

— А где су ти ? Он се мало збуни, па тихо шапну : — Ево их. Једва изустив то, покаже јој недро своје беле кошуљице. — Таки да си их извадио ! Викне мала вртарка мало оштријим гласом Не смем ; устезаше се плашљиво Гргур ; не смем. — Кажем ти да их извадиш ! — Не смем. — Не смеш ? — Не смем. — Не смеш ни кад ти ја кажем ; — Не смем. Она га погледа још један пут мало љутито, бади оба цвегка што их држаше у ручици, напрћи таке своје усничице, к иди ! п ,; рече му полуподругл>иво па окрете леђа и одскакута из баштице, преко школског дворишта, право у кућу. И Гргур, стидан, изађе из баште А кад беше сунце искочило на подне, сети се и он глади и гзад н.ега снужденога, па уђе у собицу где су ђачки сандучићи, те на дну свога сандучића, под други пар својих кошуљица сакрије сва три цветка што их дотле ношаше у недрима. У тај мах удари најстарији ђак у гвоздену (( звечку», што висаше о једном дрвеном стубу школскога ходника. Знак да је на утитељевоч сату куцнуло дванаесет и да ваља сести за обедни сго. Сви, па и мали Гргур, одоше у собу где је била дугачка проста софра, коју су обично звали трапезарија Поседају око стола прво старији, па млађи, па онда најмлађи. Фамулус. који је у исто време и кухар, изнесе неколико пуних чинија пасуља кухана са сланиницом, а за тим раздели свима позамашне кришке прохе, коју мало пре беше извадио из пећи, пушаше се и мирисаше.