Otadžbina

С А Њ А Л О

91

После онаких строгих опомена одрасли младчћи дуго се не би сетили ни јела ни пића, али у малене деце и жалост и радост краткога су века. Кад их гледате како живо веслају оним дрвеним кашичицама а час по откидају замашније залогаје оне топле проје, и сами бисте, ма да сте таман од стола, добили вољу да седнете гјоред њих па да се сити накусате њиховог простог, али тако укусног ручка за гладне дечије стомачиће. Г1о јелу свч одоше доле на поточић, опраше умашћене ручице, испљушкаше уста и умише се. То је стара учитељева заповест, коју, као најсветије предање, предају стари нараштајч млађим коленима ученичким. После умивања настаје кратак одмор, па одмах за тим сваки своју књижицу : који иод орах, који под брест, који тамо код кошева док не огласи звечка школски час. Кад су се враћади с потока, мали Гргур поизоста мало од својих другова, стаде онде на ливидаци и дуго дуго гледаше тамо низ воду : вода струјаше већ онам тајанствено — тужним јесењим жубором, а ти звуци дотакоше се његовог разнеженог срца, пробудише у њему и оца и мајку, и кућу и вочиће и оне питоме овце што пландују у оном брснатом шумарку изнад куће њихове : види их све, већ да пружи руке да их дотакне али у тај исти мах чу где га неки шумски дух викну по имену. Трже се и погледа из над себе. На брдашцу, преко којега се бељаше утапкана стазица, којом се слази на поток, стајаше мала Даница. — Ја те, ја те зовем, Гргуре! викну она још јачим гласом не мичуће се с камена, на ком се готово врћаше на једној ножици. Гргур пође, кораком лаганим, неодлучним, још пун оне чисте анђеоске срамежљивости, коју је собом донео из своје планине. — Брзо, брзо ! викаше поново : видиш како ја! То рекав, па као тица летну низ брдо и за тренутак два већ беше стрчала пред њега