Otadžbina

92

С А Њ А Л О

— Ево сам ти нешто донела, рече, а руку, у којој беше дар, држаше назад.. . Погоди шта. Он је само благо погледа, па опет спусти очи преда се и стидно прешупати : не знам. — Донела сам ти уштипак. Погле колики је ! Највећи сам уграбила из чиније, кад сам сама остала код стола. Загризни само, пун је пекмеза. Волеш ли пекмеза? — Ја не знам шта је то. — Зар твоја мати не кува пекмез ? — Не кува. — А у нас има још пун пунцат оволики ћуп. Ту она показа ручицама ширину и висину тога тако важнога и омиљенога суда, а он је морао у два маха покушавати, док се најпосле одважио те принео к устама и појео уграбљени уштипак. — Хтела сам ти донети и једно криланце од пилета, али ја не марим.... а волиш ли ти живину? — Волим, рече Гргур доста нагло, и, можда у тај мах први пут, насмехну се с пуно задовољства. — Ал да видиш наше кокице, па нашег маторог петла са оволиком (показајућ ручицама) крестом, па наше натке, па патка кад потрчи за нама.... Имате ли и ви патака 1 — Ми немамо патака, али кокошију пуну авлију. Да није лнсица имали бисмо и више. — Ја имам моје кокице, обе беле, па питоме ; зовнем их само : трцава, гарава! а оне обе у крило па их милујем, Кад год их храним, ја само пружим руке, а оне саме са длана кљуцају. Кокице моје, кокице моје! викнем кад јутром стрчим у ходник, а оне око мене : какоко, какококо 1 Сад су све тамо испод кошева, али сутра кад прну са седала, изађи у трем па ћу ти показати обе моје кокице Још су се неколико тренутака позабавили на том малом чоту; она је причала, торокала, а он је само оз-