Otadžbina

ВЕРЕНИЦИ

657

капију, на коју ће да изађе, обре се усред светине, која од чести онде очекиваше, од чести тамо трчаше, тим више, што трубачи, људи који су знали ред, не ирестајаше трубити од двора па све до капије. Па поеле кад се повела парница због ове гунгуле, један од трубача, кад су му пребацшш, да је он својим трубљењем био повод што је гунгула само расла, одговори: „Господине драги, то је наш занат; а ако његовој преузвишености није било повољно да дувамо, могао нам је заповедити да престанемо." Али Дон Гонсало, било што не хоћаше да покаже да се што боји, било што се бојаше да тиме светину још више не раздражи, било што се био збиља у неколико збунпо, тек он не даваше никакав налог. Светина, коју су стражари залуду покушавали да задрже, трчаше испред кочија, окружаваше их и иратијаше вичући: „Одлази глад, одлази сиротињска крв!" паигореречи. Кад беше близу капије, стадоше бацати и каменице, цигље, грудве, коре, једном речи, обичну муницију оваквих пратња; некоји се попеше на бедем и оданде даваше последњу салву на кочије које одлазише. Одмах затим разиђоше се. На место дон Гонсала би постављен маркиз Амбероџо Спинола, чије име већ је у ратовима у Фландрији било стекло ону војничку славу, која му је и данас остала. Међутим немачка војска под врховном командом грофа Рамбалда Колалта, другога талијанскога војводе, мање славнога, но не носледњега, доби коначну заповест да иде на освојење Мантове, па месеца септембра улезе у миланско војводство. У оно време војске су се још склапале већином од војника, које су војводе по занату случајно искупили услед налога овога или онога владаоца, каткад п на свој рачун, те да себе продаду онда заједно са војницима. Већма него плата вукла је људе к овом занимаљу нада у пљачку и у све примамљивости разуздана живота. Ту није било стална 40*