Otadžbina

К О С М О С У

119

небројено мног<> светлих искрица , које ми звездама зовемо. Ове су звезде по овоме плавоме своду не једнако подел>ене ; негде их има више, негде опет мање ; осем тога, оне нам сијају и неједнаком оветлошћу, па нам зато и изгледају неке од њих веће, а неке опет мање ; неке нам сијају белом бледом светлошћу, неке су сјајније, крупније, неке су онет жућкасте, плавкасте, зеленкасте, а неке су од њпх и лепе црвенкасте боје. Ако међу звездама сија још и Месец на ведроме плавоме небу, онда је пред нама величанствена и дивотна слика природе, која нас својом красотом очарава. Речи би моје биле и сувише сухопарне и не подесне, да њима опишем све узвишене осећаје и све благодетне утицаје на душу нашу у ономе тренутку, кад у звездано небо гледамо, па зато чујмо, како то лепо песник црта* „Све се блиста у светлости скромној Све с дивотом обасуло чарном — Милина је посмотрити Земл.у Обасјану месечином сјајном, Дивота је погледати небо Окићено сићаним звездама, У драгости ове ноћи бајне Купају се узбуђена чуства У милини душа се растапа У љупкости срце заиграва.« Драгаш. Или, зар има што величанственије у свету, него што је тренутак, кад се на заиаду нашем утоли и последњи жар сунчев, кад се и последњи пурпурни сунчеви зраци испод нашега хоризонта у мекоме сутону изгубе, те да сјајни Месец на азурноме небу засија п проспе своје благе а обилне зраке на ову нашу лепу Земљу, и тако јој у брзо накнади њен велики губитак, који у мало што је није са свим у црно зпвио. Та сетимо се само, како Месец излива своје благе зраке на све, што је овде на Земљи,