Otadžbina

120

О КОСМОСУ

сетимо се како језера, реке и немирни потоци трепере као позлаћени у свој својој красоти, како је свуда, докле год његови зраци допиру препуно чара, како се све пресипа милином, па ћемо се сложити у томе, да је Месец драж и украс овога нашега неба, —- да он је са звездама онај извор, који обилно лије светлост у више просторе нашега срца, и тамо буди љубав према ближњем, — да је мио сваком, који у опште осећати уме. Па зар је онда чудо, кад ова величанствена слика буди у нама поред дивљења и узвишену жудњу за сазнавањем, — кад нас гони, да се запитамо, што су оне плавкасте, жућкасте. зеленкасте и црвенкасге светле искрице, а шта Месец на небу ? Ова жудња за сазнањем и учинила је, да је у току минулих времена од постанка човека па до данас, међу свима наукама, баш наука о звезданоме небу и небеским телима, дакле и наука о космосу (свету), она наука, којој је ум л>удски толику пажњу и толику бригу посветио. Истина је, да је много времена протекло од онога тренутка, кад је човек без икаква помисла први пут погледао у звездано небо, — па до нашега времена, у коме прилично знамо, шта се у минулим вековпма дешавало, и с великом, с математичком тачношћу можемо да кажемо, шта ће и у будуће бити; — али опет. и ако је много времена протекло, опет ум људски може с правом да се поноси, јер је удруженим снагама најодличнијих мужева свију културних народа псшло за руком, да издигну науку о свету на угледну и поносну висину, на којој се она данас налази. Много је умова, много руку овоме циљу послужило, — много је умних напора, много радова и кретања у овоме правцу утрошено, — па је најпосле из свеколике обилно утрошене топлоте, засинула и свстлост, синуло наше сазнање у своме најпотпуни;јем облику.