Otadžbina

326

ЈЕДПО ВЕЛИКО Ш1ТАЊЕ

зрењем говорили. Ово тврде и турски извори. По Саодуд-дину Срби су у очи косовске битке с великим поуздањем говорили о својој извесној победи над Турцима. Између другога он прича како се (( синовац Лазарев Вук* хвалио , да би он сам са својим војницима и иристалпцама, смео да прими битку с целом војском турском. 1 ) По њему и сам повод за рат између Мурата и ЛазаревеСрбије био је у неку руку у презирању, којим су српса! оклопницп на Турке гледали, и коме су дали израза вративши се дома са неке војне у Малој Азији. 5. Ни број, ни оружје, ни лично јунаштво Турака нису нравили велики утисак на народ. И опет су Турци задобивалп победе над срнском војском и освајали српске земље ! Народ је такав нелогичан свршетак објашњавао само неслогом и издајством. „Издајство" је обичан узвик готово сваке војске која битку изгуби. Оно је узвик увређеног народног поноса, који је од ббла слен и не види да изгубити битку нпје срамота, али је срамота за цео народ кад се у његокој средини издајника може да нађе. Они људи којима иародно предање приписује издајство, имају право да пред судом историје буду заступљени најбољим адвокатима, јер њихово оправдање је у неку руку одбрана имена народног. На сваки начин историја не треба да жшоше именом издајника пикога, за кога нема све и потпуие доказе да је заиста то. Али ако се овда и онда и налазило издајника, кз -'ј дајство није било сталан систем, и њиме сс не може објаснити проиаст самосталности грчког, бугарског и сриског народа. Кад би оно баш п било сталан сисгем. иад би се заиста доказало да су Грци, Бугари и Срби г} : били битке готово махом због издаје, онда би ипак те| редовне издаје биле тек само симитом једне дубоке кро') Саад-у.-.-дии, превод Братугија, Сћготса Де1Г Опј?те е ргодгебРЈ (1е11* Сааа ОМотапа, 135.