Otadžbina

332

је;но велнко пнтаље

јили, то је опет само са „немарности и лењости" хршчћанских кнежева („пе ^НдепИа е1 1 §паУ1а ргтсхрит Сћг1бИапогит"). Он је још једнако и после пада Цариграда убеђен, да је могућно истерати Турке из Европе, само кад би се две или три европске силе, нарочито Француска и Млетачка. сложиле да пошљу војску. Предлагао је да Француска војска дође у Италију, одатле с војском коју би папа и крал^ Напуљски саставили, пређе у Арбанију, па сједињена с војском Ђурђа Скандербега иде право на Цариград. Енеј Силвије Пиколомини, који је на папску столицу сео као Пије II био је човек свестрано и дубоко образован, изванредно даровит и без поговора један од најсјајнијих политичара. богослова и књижевника свога времена. Нико од његових сувременика на западу није се живље интересовао за источно питање. Последње године свога живота био је посветио великој мисли да покрене сву Европу на крсташки поход противу Турака. Фаталност је донела да овај ревносни и просвећени политичар умре у часу, у коме је ваљало да се војска навезе за превоз у Арбанију. Из његових политичких беседа јасно провејава шта Силвије мисли о узроцима успеха турског. На прво место он ставља општу „индоленцијумеђу Хришћанима, па онда јачину религиозног ентузијазмау Турака с једне, а слабост и малаксалост тога осећања у Хришћана с друге стране. 1 ) 8. И сами су се Турци чудили својим изванредним успесима. Као жарки Мусломани они су успех свој тумачили само на један начин: тако је морало да буде. јер је тако воља божја била, а да је то воља божја, с-тоји записано у корану! Оно што непознати писац „Повјести о Ђурђу Црнојевићу" меће у уста султану Мохамеду како Турци разбијају Хришћане за то што је Бог на ') Види нарочнто беседу коју је пред напом и кардипалима говорио у Јуну 1452. год., а која је штампана у ВаупаШ, Апиа1ез Есс1вз1а8(1С1, уо1. XVIII, 590.