Otadžbina

ЉУТИЋЕ СЕ МЛЈКА

351

тељ Сима. што поломи ноге. трчсћи за сваком сукњом, али мајковићу!.. . Бадава, ми. па ми.... — Са свим, једва стиже да убаци начелник у иензији, али то говорљивом доктору само још више отвараше вољу да говори, те иастави, ударајући штапом о иожицу од стола. — И ои ће још и да се жени. Да красна мужа, што ће то бити! Готово ни рсчи још није био са њом ироговорио, а мати му је већ испроеила. Па ми још онда реци, да је то неки човек.... Кад сам ја у Бечу просио моју Марију, друкчије се то радило. Бадава, мења се свет, мења, долазе други људи, а ми стари оетајемо само као трагови некадашњег, леншег живота.... Он .задуван застаде. Пролећно благо сунце убаци један мален зрачак кроз прозорско окно, па га онда нестаде иза шума оближњих села. Да ли се исто тако и у докторовој души не појави за часак нека стара успомена, сећање на младе дане, па онда опет ишчезе ? Канда је тако било, јер он се на једаред смири, престад^ да лупа. па замишљено гледаше у прљавог, рашчерупаног коса, који је дремао у свом кавезу. Начелник га је гледао зачуђено , па му је сад било непријатније, што је ућутао, него ли мало пре, док је беснео против садашњих људи. С тога скочи радосно , кад виде да долази онај. због кога се и почео разговор о старом, бољем добу. — Ено га, рече он. Доктор га извеено ,није разумео, јер га погледа као човек, који хоће да му се нешто поново каже. —■ Ено Мите. рече опет начелник, показујући руком неког човека, што ее приближавао кавани. — А, заиста, одговори му доктор. Преко прљаве, блатне улице, нретрпане шљамом, који је очекивао пролећну воду да га снесе, прелазио је тај господин. Био је то још млад човек, око тридесет година, омален, стаса крупнијег, него што је обично у тим годинама, црномањаста лика, ни ружна, ни лепа, на коме се