Otadžbina

352

ЉУТИЂЕ СЕ МАЈКА

увек огледала нека збуњеноот, неприсебност, баш као да је у мислима Бог зна како далеко. Није се носио као сва друга господа из Купинова, већ некако особито, што му је прибављало угледа међу старијим људима, с којима се по највише и дружио. Увек једнак исти црни капут, дуг до колена, увек црни округли шешир, увек једно исто, али никад прљаво или старо. О, на против! Он је по читаве часове проводио чистећи хаљине , мараму је око врата по неколико пута везивао, док би је наместио како му се допада, а колико се пута на дан чешљао, не да се ни замислити. Млађи му се свет с тога смеје. али он се ни најмање на то не обзире. Писар је у окружном суду и има наде, да ће брзо напредовати, пошто га сви старији воле. — Е, хвала Богу, кад и ви већ једном дођосте господине Мито; доктор нам се већ и наљутио.... Г. Мита погледа доктора, па кад га виде да се смешка — што је обично бивало кад је добре воље скиде шешир, обрпса чело марамом, и ако није било знојавно, па се онда сви посадише за сто и игра иа скоро отпоче. Доктор, који обично губи, праска и виче и сваки час прети. да ће да прекине игру, У то уђе његов кућни момак, дугачак клипан, блесаста изгледа, коме је кроз малену прљаву капу вирио чуперак косе. Он се приближи столу, за којим се играло, па ћутећи стојаше поред свог господара. Доктор га запита, кад га виде : — Шта је, Стеване 1 Момак иоћута, као да се мисли. како би најлепше казао оно, ради чега је дошао, па најпосле рече: — Дошао Јова. — Какав Јова ? — Па онај Јова, црни.... Та који ? Говори већ једном! Али се момак није дао збунити, већ насгави: