Otadžbina

ЉУТИЋЕ СЕ МАЈКА

355

Наста жагор. — Гле ти молим те, рече доктор, имамо већ и циркус. Хм, хм! — Па нека, и треба. И онако смо већ иза Божјих леђа! рече неко други. — Е није баш тако, оиет ће неко трећи. И жагор се претвори у праву галаму, у којој је сваки говорио, а нико није слушао. — Хоћемо ли даље да играмо ? заиита Миту начелник, који је страсно играо домина. — Готово да оставимо за сутра, одговори му он. И онако је већ скоро време вечери. Излазили су из каване један по један. Поздрављаху се. иа је онда ударао сваки на своју сграну. Доктор и г. Мпта иђаху неко време заједно. — Дакле циркус, рече доктор, па опсова нешто, јер се заплете у полутами за неки камен, који је мало више вирио на поље, него ли остали његови другови. — Како ? запита писар. — Па то су ти, што мало час пројахаше мимо нас. — А, да, учини г. Мита, иа опет ућута. — Збогом, рече доктор, јер стигоше до њзгова стана. — Добру ноћ, г. докторе.... На небу су се скупљали облаци; овде-онде сине по која звезда, на на скоро и њу заклони сенка. Исто тако нејасно беше и у Митиној души. Као да је пао у неки занос или тешку болест, па ништа не разуме; једно му је само било јасно — да га нешто ново чека. Из неке удаљене улице чула се граја дечурлије, а г. Мита је замишљао оног старца како виче : ....сутра у вече.... гоопођице, госпође.... молим...., па је онда све ишчезавало. —- Циркус.... престава, говорио је у себи. Па да, престава, разуме се. Шта би друго било, ако не престава? Оиет му се створи она пред очима како јаши на белцу, како посматра прозоре и врата на кавани. 23*