Otadžbina

362

ЉУТИЋЕ СЕ МАЈКА

таме у светлост, тако је и он зверао око себе. али ништа није распознавао; чинило му се, да се све око њега окреће као на некој чаробној вртешци, на којој се и он такође налази и која се врти све брже и брже. Он није чуо одушевљене узвике иза оебе, није знао, ваљда, ни где је; сав тај урнебес изгледао му је као неки удаљени жагор, налик на вашарску хуку, кад се слуша из далека, и он се није ни освртао на њ.... Свршено је. Онај исти чича у дугом црном капуту објављивао је, да је престава свршена, и да ће сутра бити још лепша. Али његове се речи нису чуле: одушевљење је било и сувише велико , да би се могао разумети његов шупљи глас. Сви су посетиоци устали, еви су нешто причали; штета само што нико никога не слуша, нити разуме. За тим навалише к изласку, грабећи се, ко ће пре изаћи. Г. Мита и сам западе у ту гомилу, гурали су га са свију страна и ударали тако, да је био сав изпрљан и угужван; његов црни шешир на свашта је кре личио но на оно, што је требао да буде. Али како је који излазио на поље, осећао се мирнији и хладнији, вика постепено преста, само су се још чулп појсдиии узвици. — Шта мислите, а ? запита срески начелник доктора, ставши му на жул->., —- Јао, дрекну овај; што не пазите мало, мајковићу, и онако сам већ сав изгњечен. Начелник се стаде извињавати , а доктор је продужавао разговор с нротом — Оно, све, све, али ова женска баш није.била иотребна, рече пречасни отац, а у себи, ко зна, шта је мислио ? — Неће бити баш тако, опирао ое доктор, није ни она мачка, да нам очи ископа.... — Чујете ли га, госпођо докторко , шта говори А две младе калфе, идући један поред поред другог, друкчије се разговараху :