Palanka u planini i Lutanja

УШ Предговор

љицу цртања у Првој Женској Гимназији у Београду. Као учитељица цртања она остаде до краја живота.

Са оваквим припремама, тежњама и интересовањем, јасно је да ће Лазаревићева ући активно у књижевности уметност. Не одмах, али све окол-

ности су ту да она то учини. Ствари зру и јелног дана донеће плод.

Уметношћу се Лазаревићева бавила стручно у свом школовању; књижевношћу се бавила само дилетантски: уметност је, дакле, била прво за чим је пошла. Најпре се она тим бавила као наставница цртања, колико се то може при том послу. Доцније хтеде да оде на страну да би се усавршила у сликарству. Јуна 1914 доби годишње одсуство ништа се у нашој земљи не може учинити без годишњег одсуства и државне помоћи! — и оде у Минхен. Како је убрзо избио рат, она се врати у Београд, и остаде у земљи за цело време рата. Године те нису биле ни мало повољне за артистичко образовање и рад. Лазаревићева проведе прву (1914--15) у Прокупљу, у тој „паланци у планини“, а остале у Београду. Као што је за време балканског рата радила у шивари и болници, тако је у болници радила и прве године рата у Прокупљу; за време окупације у Београду, она је могла само отворити приватан курс практичнога сликања и сама се бавила сликањем те врсте („у рату сам малала ћупе“, каже она у једном свом писму). Али у исто доба почиње и озбиљније да ради на сликарству; дотле се никако није сматрала сликарем; чекала је на минхенску школу да би стекла права на то. Како јој се тај план осујетио, ослонила се на себе саму.