Palanka u planini i Lutanja

Предговор 'Х

(Са снебивањем је за своје прве радове тражила мишљење Г. Уроша Предића, академика — она га је звала „чика Урош“, као и његова породица — који је такође остао у Београду за све време окупације. Он ју је храбрио, и она је истрајно продужавала свој рад. После рата, у јесен 1920, она поново доби годишње одсуство и одеу Париз, не више у непријатељску Немачку. Сва је срећна што може да се преда раду. Ради по цео дан у сликарској академији у коју се уписала, а недељно једаред дваред иде у галерије. Оно прво изгледа јој корисније: „и мени се чини, пише она тада, да би требало више радити него студирати велике мајсторе“. Али и ово друго не пренебрегава; писма њена из тога доба често садрже опажања и оцене о сликама из _ галерија, и уметности уопште. У сваком погледу она напредује, и њено бављење у Паризу има знатне користи по њено сликарско образовање. Пред крај 1921 враћа се у Београд, где такође ради. Она слика и на својим доцнијим путовањима: — Дубровник, Хвар, Спљет, Добрна (Словеначка). Свуда тражи и налази мотиве за сликање. „Једва чекам да урадим који пејзаж“, пише она из Париза. „Мотива за рад на све стране“, пише са Хвара. „У Метковићу сам била ујутру око седам, и просто сам била очарана бојама на Неретви“. „Пољуд сам већ радила масном бојом, а сад сам почела црквицу Госпу од Шпинута“, пише она из Спљета. Она најзад излаже своје слике на годишњим изложбама друштва Ладе у Београду (то је она једанпут учинила и пре рата).

Књижевношћу се „Лазаревићева бавила колико и уметношћу. Ако ју је у ову вукла школа, у ону