Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

БЕЛЕШКЕ 131

__- = 18 8 АШ

51, 52. т.ј. могу коју птицу заклати и нахранити се, а могу и коју продати.

69—76. Сад се Нал домишља, да су га некакви зли дуси упропастили претворивши се најпре у коцке, а онда у птице; да је све то учинио зли дух Калиј, то Нал још не зна.

87. 88 „осаме су ту премудрих“, т.ј. ту су осамљена места (у каквој пустињи, планини, шуми), где чине покору „премудри“ (т.ј. велики покорници, пустињаци, аскети;) те су осаме „пуне воћа и корења“, што за храну служи „премудрима“. 99. „суве глас јој пригушују“, Дамајанта не би хтела плакати, да Нала још више не растужује, али сузе силом проваљују; види белешку УП., 55.

104. Дамајанта се прибојава, да јој Нал зато казује пут у Видарпску земљу, јер је жели оставити, па нек сама путује у род. У стиховима 121—124, Нал погађа њену бојазан, а у «ст, 125—128, Дамајанта ту своју бојазан јасно изриче.

Х.

2. Нал је уверен, да би његов таст Бхим радо делио с њим своју краљевину. 5

8. Нал се стиди овако јадан и невољан изићи пред свога "таста, пред којега је некад дошао као поносан краљ желећи добити његову кћер, а сад је јаднији од просјака.

14. Пошто је Нал остао го (види 1Х. пев., ст. 55—66), огрну га Дамајанта својом хаљином, и тако иђаху обоје покрити једном хаљином, дакако женском.

16. Мисли се колиба за путнике, да се имаду камо склонити обноћ и у време олује.

40. „од људи“, т.ј. од Дамајанте, јер је жена њему сада сав свет (као ономе попу у народној причици, којему је жена умрла, па рекао: помре сав свет!).

53—66. Нал хоће да каже: Дамајанта је тако добра и честита, да њој нитко не сме ништа зла учинити, али чини логичку погрешку, јер држи, да оно неће бити, што не сме да буде; он смеће с ума, да се врло често догађа оно, што се по моралном закону не би смело догодити,

72. „душманогубац“ т.ј. велики јунак, који у боју душмане губи.

93. 94. То су којекакви богови нижега реда; види у „тумачу имена,“

ХЛ.

15. „задав веру“, види 1Х. пев., ст. 121—124.

21. 22. Види У. пен,, ст. 127—129,

25—28. Дамајанта хоће да каже: судбина је сваком човеку одредила, кад ће умрети; да ја од велике своје туге и