Pesme Branka Radičevića sa pismima njegovim i jednim spisom u prozi

(5 ПеСНИКОВ ПОРГРЕТ ХХМП

још лешши, „Леп као Аполон,“ говорио је Јован ЂорБевић приватно о њему, „Ја сам Бранка познавао још кад је био потпуно здрав — пише М. Полит Десанчић — и његова тадања слика остала ми је у памети као идеал лепога, младота, интелигентнога Ср. бина." „Цела прилика била је јако угодна,“ каже Суботић о њему, „Обојица су били врло лепи — прича Г. Стеван Тодоровић за Бранка и Даничића — милина је било погледати их кад иду заједно, и многи се за њима окренуо кад их је видео".

А _Очи изгледа да су биле нарочито лепе. „Око: пуно живота и лакокретног несташног израза , каже Суботић, Очи „велике па опет у главу утекле, сиво“ зеленкасте боје... сијеваше око необичнијем сјајем; дојако не видјех тијех очију, и тешко их је гдје и видјети", описује Вукова кћи. Осмејак такође, „анђеоски осмејак“, како га назива Риста Михаиловић, И кожа је фина, „Имао је особито фину белу кожу", описује Полит Десанчић; и Суботић говори о „чистој кожи", Вукова кћи такође зна да је „кожа на лицу танка, мека, увијек заруђена". Све је то давало једну финију, отменију боју Бранковој лепоти, нешто господско, „Бранко је чинио утисак господскота човека“, пише Полит Десанчић, и сам подвлачи ове речи, Додајте томе „главу дивна. кроја“ како описује Вукова кћи; сасвим правилну лубању, и са правилним Кампеовим углом, како се може видети по отиску који је у гипсу учињен, „широко, пјесничко чело" како опет описује Вукова кћи, и високо како додаје Даничић;“) густу и „отворено мрку“ косу како каже Мина, или „смеђу“ како кажу Ј. Ђорђевић и Г. Стеван Тодоровић, или „више црномањасту него смеђу“ (казивање Ј, Илића) а дугу и лепу — кад је већ тада у песника био обичај носити дугу косу, требало ју је имати лепу, а не за-

#) „Слика рекао бих да је добра, само ми се чини да би требало чело да је више“, пише Даничић Јовану Бошковићу 18 окт, 1877 када је видео први пут објављени лик Бранков у календару Орлу за 1818.

из