Pesme i drame / Milutin Bojić

МИЛУТИН БОЈИЋ Ми

одвише испољеног младићског ритма, који, и са своје стране, карактеришу та расположења, Бојић је овом осећању знао местимично да даде јак, речит и сигуран израз.

Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу,

Стотину бих ствари у један мах хтео,

Бежао бих у свет, тражио самоћу

И, кад бих могао, на небо се пео. За оне вечно нове, чије душе стреме у висину и хоће да стварају и, несвесне тешкоћа, ударају о пречаге људског кавеза, па се, у младој немоћи, буне против свега, што им се чини да спречава видики спутава полет, Бојић је нашао неколико стихова, чија непосредност и снага нема равну у тадашњој младој лирици.

Изнад наших глава леден ветар брише;

Залуд наша длета и напори дуги;

Ни рушити ништа ми немамо више,

И храмове већ су порушили други.

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,

Стид нас да без венца мремо у осами,

И дижемо с муком горостасне лавре,

Да бисмо их свесно сагорели сами. Његов Ход је у том погледу једна од најинтензивније осећаних ствари и значи више него једну личну песму. У таквим строфама Бојић се дизао у ред бољих, којима је песма, доиста, потреба израза и који могу да га дају. Да ли је тај израз увек добро погођен, то је друга ствар; овде је реч само о том, да је надахнуће било снажно, песничко и врло искрено. с

Ко би рекао, да ће од Бојића, који је, у раној младости, преводио декламаторски антинаполеоновски Идол Огиста Барбјеа, изићи песник глорификације борбе и крви и песник нових идолаг Међутим, и по природи његова темперамента и по врсти његова талента тај је Бојићев развој био сасвим природан. У својој суштини Бојић је био чист романтичар, обојен само површно декадентском литературом. То