Policija

— 694, —

По себи је јасно да о некој апсолутној кривично-правној једнакости грађана не може бити ни говора. У данашњем друштву које признаје индивидуалну својину, па следствено и економску неједнакост, новчане казне нису и не могу бити деднаке за све грађане, јер увек теже падају сиромашнима, него богатима. Мере, пак, које се предузимају у циљу отклањања те неједнакости, као што су: одмеравање новчане казне сразмерно имовном стању учиниоца дела и с нарочитим обзиром на све његове животне прилике и околности у којима се налазио кад је дело извршио; дозвола осуђеноме да казну може отплатити у ратама или да је може одрадити на др-

"жавним радовима; сувише ниски минимум новчане казне, која

«е може преобразити и у казну лишењем слободе, ит. д., нису "биле у стању да отклоне ту социјалну неправичност. Али «с друге стране има много казни које богате стављају у гори толожај од сиромашних. Тако н, пр. лишење грађанске части та стим у вези и лишење политичких права, теже пада једној политичкој личности од дела и акције, него једноме обичноме вадничару Исто тако забрана бављења овом или оном граном привредне делатности, више ће оштетити једног привредника или трговца, него неку скитницу или каквога просјака. Па чак ни саме казне лишењем слободе не остављају једнаке последице на све осуђенике, јер одвајање од породице и нормалног живота једнима пада теже но другима, што све зависи од карактера, стечених и наслеђених особина, разних навика, па и од обичнога расположења, а по најмање од степена сразмерности између учиниочеве кривичне одговорности и тежине зучињенога дела!) Ту неједнакост казне лишењем слободе најбоље илуструје упоређење између варошког пролетаријата и «сеоског становништва, јер докле први врло мало мењају свој начин живота допадајући затвора, пошто су иначе навикнути да живе и раде у тесним, затвореним и нездравим просторијама, дотле други падајући у затвор из основа мењају начин свога живота, јер се нагло одвајају од свога поља и навике

Случаји у којима су извесна лица изузета испод владавине казненога закона, као државни поглавари, дипломатски представници и др. не вређају принцип једнакости, јер се то изузимање не чини у корист њикову као грађана или каквог повлашћеног реда, него у корист социјалних функција које они врше.

ђ Види ОСагсоп, Ке агоћ репа!, 1922, 95.