Policija

— 765 —

тима сам лично Господин директор Лакамбр. Служитељ се хитро склони у страну и рече: „Господин Директор Лакгмбр — Господин Савич“. Престависмо се и Господин директор насмејан, веома љубазно позва ме, да га следим, и кроз ову салу за пријем уведе ме у његов лични кабинет за рад, што у француској није обичај, јер се у лични кабинет за рад уводе обично најбољи пријатељи у које се има пуно поверење, што се овим чином хоће нарочито да истакне. Оволиком љубазношћу и пажњом овог славног шефа париске полиције, јер пре тога на овакве пријеме у Француској нисам нигде наишао, био сам толоко збуњен, да се ова збуњеност очито на мени примећивала, али ме из исте извуче љубазни шеф, чијем извежбаном оку ово није измакло, упућујући ми питање: „Шта ми ради мој добри пријатељ господин Лазаревић“» Изручих му поздрав и жељу Г. Лазаревића да га што пре види у Београду. Он прими љубазни и са захвалношћу поздрав и позив, и поче да ми прича своје успомене на Г. Лазаревића, а нарочито о њиховом заједничком раду на разним међународним полицијским конгресима, а специјално о последњем великом конгресу, одржаном те исте године у ЊуЈорку. Причао ми је дуго о Г. Лазаревићу, хвалећи његов рад на општем делу међународне полицијске сарадње, на сузбијању криминалитета и т. д. и најзад о својој великој љубави и интересовању за нашу нацију, чији је он велики пријатељ, и да ће онај дан, када буде дошао у Београд, сматрати за најсретнији дан у своме животу. Пошто смо још дуго причали о општим стварима а нарочито о организацији наше полиције, прешли смо на моје лично питање. Када сам му изложио шта је све самном било и како је Господин Префект одбио, да ме прими као питомца на рад у Париској префектури, то га је толико збунило и толико му је било непријатно, да је, побледивши, почео да се извињава, да је овде по среди само једен неспоразум, упућујући ми приговор „Зашто се нисте одмах на мене обратили. Ја сам овде директор, и Ви ћете бити мој ученик, а остала питања ја ћу сам уредити.“ Одмах је позвао шефа Г. Бела и препоручио му је да ме одмах прими и да ме запосли не жалећи материјалних средстава да ме у нашем занату што боље обучи. И тако право из његовог кабинета ступих на рад