Policija

— 1022 —

_ Ми мислимо да је јасно доказано учешће државе у спајању области и немогућност извршења таквог спајања без „извесних аката државне власти. Који ће и какви то акти бити, рећи ћемо одмах.

Несумњиво је да потврду, индиректну потврду, одлуке обласних скупштина дају централне државне власти. То не мегу да чине локалне власти, јер, самим спајањем двеју области, највише дотадашње локалне јединице проширују се и постају веће. Власт једног великог жупана, односно његова териториална компетенција већ не достиже.:) Несумњиво је, дакле, да одлуке посредно потврђују централне власти. Али које» Ми мислимо да ту долазе у обзир и управна и законодавна власт. Краљ поставља великог жупана увећане области, он и његови министри постављају остали персонал у жупанату, Скупштина кроз буџет даје за то средства.

Према нашем општем позитивном праву, спајање области ипак подлежи контроли и потврди државних власти, и без учешћа тих власти не може се ефектуирати. Ми смо досад доказивали посредно учешће државних власти у таквој ситуацији. Међутим, из правних прописа дало би се извести да је чак и директно њихово учешће потребно.

Кад ово тврдимо, ми имамо у виду уставни текст. Пре свега, његов 104 члан. По том члану, државна се надлештва „установљују према прописима закона. Раније, у Србији, у становљавала су се законом, сад према прописима закона. Овако стилизован, члан 104 Устава је прилично еластичан. Он не наређује да закон мора изречно побројати сва нова надлештва али та надлештва морају биги образована према мерилу и по поступку које је закон предвидео. У одсуству једног таквог општег закона, који би важио за све случајеве установљења нових надлештава, треба се помагати специалним законима, па макар они били и „финансиски“ закони. Али, свакако треба

у Г. Мил. Илић мисли (Јос. си да би велики жупан могао задржати

| од извршења одлуку обласних скупштина о међусобном спајању ако би нова

област прелазила број од 800.000 становника. Али који велики жупан кад су

два или три у питању» Шта би било кад би један задржао ту одлуку, а

други не2 Ми сматрамо да ово гледиште није тачно. Али и кад би било тачно

последњу реч би опет имао један орган државе, Државни Савет (чл. 122 закона о обласној самоуправи,