Policijski glasnik

БРОЈ 4

ПбЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

'21

ПОЛИЦИЈОКИ РЕЧНИК. 0 тумачењу § 349 крив. зак. у вези са §§ 173 и 177 истог зак. Није редак случај да буде предмет полицијског извиђања: тужба жене против мужа за нанету јој повреду, или обратно. Радња полицијске власти у оваким случајевима, у колико је то нама познато, није једнообразна. У једноме случају полицијска иследна власт узима ово као иступно дело, и по свршеном ислеђењу ако се дело утврди и докаже, оптуженога сама казни, као иступника, подводећи дело иод § 349 крив. закона. У другом пак случају, полицијска иследна власт, узима да је дело преступне ирироде, и према величини повреде и времену боловања, спроводи кривца суду као преступника, тражећи за његз казну предвиђену § 173 или § 177 каз. законика. И сами судови примајући овакове онтужбе од стране полицијске власти, стављали су кривца иод суд за дело преступне повреде, а у многим случајима на коначном претресу узимали су, да су дела оваке природе иступна а не преступна, па су ппак иарицали над кривцем казну придржавајући се прописа § 210 крив. суд. поступка. Да би наше читаоце-иследнике у овоме питању упутили на правилан и законити рад, ми ћемо у кратко изнети један конкретан случај, у коме је наш највећи суд образложио поступак у оваким случајима. Марија ж. Н. П. из Шапца, тужи полицијској власти свога мужа Н. зато, што ју је овај једнога дана у надитом стању немилосрдно тукао, и по гласу лекарске сведоџбе, нанео јој лаку повреду тела. Огггужени Н. није признао да је*.ово дело извршио, но то буде доказано сведоцима. Полиц. власт, ношто је дело иследила, спровела је оптуженога Н. првостепеном суду и оптужила га за дело лаке повреде тела казнимо по § 173. кривичног закона. Суд првостепени стави оптуженог под суд за дело лаке повреде тела, но на претресу узме да овде стоји дело иступно, казнимо ио § 349, па како по овом оптужењу ннје рађено ништа за три месеца код суда, то је оно по § 396 кривичног закона застарило. За то решењем својим а на основу § 250 а крив. суд. пост. пусти оптуженог испод суђења. Услед жалбе држ. тужиоца, касациони суд примедбама свога III одел. од 25 августа пр. год. Бр. 7577 поништи ово решење судско, налазећи, да суд погрешно узима да у овом оптужењу нема дела лаке повреде тела, већ дела из § 349 крив. зак. Јер, кад се лекарском сведоџбом тврди, да је тужитељка лако повређена, чија је сведоџба једино меродавна о постојању дела, и кад ово дело као преступно подпада под § 173 кр. зак., онда није застарило, и зато позове суд, да према доказима одмери казну оптуженоме. Првостепени суд сматрајући своје решење да је на закону основано, не усвоји прве примедбе касационог суда, но користећи се § 279 крив. по,ст. изјави своје противразлоге, држећи, да се § 173 крив. зак. односи на лица страна, а не и на укућане, нити пак ка аовредв које муж жени нанесе. За ове последње случајеве казна је одређена у § 349 крив. зак. и ио овоме зак. пропису има се казна одмеравати старешини, који би укућане или своју жену тукао или злостављао. Лекарева је ствар само да утврди врсту повреде, а суду припада ираво, да определи, под који зак. пропис то дело поднада. Па како је ово случај где је оптужени као муж тукао своју жену, од чега је она боловала десет дана, то суд остане и сада при првој својој одлуци, да је ово дело иступне природе казнимо по § 349 крив. зак. и да је оно као таково застарело. По изјављеним противразлозима од стране првостеп. суда, нредмет буде изнет на, решење општој седници касац. суда а она 19 децембра пр. год. под Бр. 9065 нађе, да су примедбе њеног III оделења на закону основане, а да не стоје противразлози првостепенога суда. Из напред изложенога видеће наши читаоци, да је мишљење највећега суда о овоме питању, да се пропис § 349 крив. зак. односи само на оне случајеве злоставе и туче, усљед којих се не иој&вљују иовреде, а ако је услед злоставе и иовреда сљедовала, онда је то дело преступне природе, и као такове исљедне ће власти оптуживати кривце и спроводити их суду на осуду, а у противном случају, изрицаће саме казну.

Исто ће се тако имати поступати и у случајима, кад мајстори, газде и друге старешине бију и злостављају своје момке, шегрте и у опште млађе. Д. Р. II. » ■ +|»»- »Л0П0В БЕЗ — СРЕЂЕ, Па, ево, причаћу ти даље, како сам ти ја прошао, настављаше Микица. Слушај, мој брајко, па ћеш и сам казати, да сам ја — лопов без среће... Еле, једне ноћи упутио сам се био »абаџијском улицом®... Беше то лепа, летња ноћ. Онда нису биле ове електричне сијалице, већ. су шкиљиле лампе овде-онде, да је било дивота за нас. Ишао сам најлак левом страном. Мислио сам : идем право код „Шишка" у механу. Тамо има увек доста сељака. Помешаћу се међу њих, па ћу зар моћи коме маћи кесу. Био сам гладан као вук, а усукао сам се као ловачки хрт. На улици ни жи-ве душе. Само озго из »балканске улице" чула се песма. То су ваљда нека »мокра браћа", мислио сам. На једаред застадох пред једним отвореним прозором. Оба десна крила беху широм отворена. Закесе повучене на леву страну... Погледам унутра — помрчииа. Напрегнем добро очи и спазим до самога прозора — стб. Мора да пма нешто на њему, помислио сам. Осврнем се на све стране. Све мирно. Улица празна. Решим се, да окушам срећу. Непажњом ударих лактом о прозор. Стакла звекнуше. Повукох се у страну и ослушкивах, да није тај шум иробудио кога у соби. Ништа. У соби тајац. Приђох опет прозору. Полако пружих руку и почех пипати. Учини ми се, да ми је био под руком ланац од сахата, али ми се измаче. Чудновато !... Сваку ствар коју дотакох, нека невидљива рука уклањаше све даље и даље... Завукох руком што сам могао дубље. Осетих под прстима сат. Хвала Богу, помислим, ипак ми мука неће бити узалуд ! Хтедох га зграбити, али ме у тај мах неко изнутра шчепа за руку. Шта је ово ?... Ја вучем руку напоље, а оно је неко из собе вуче унутра. Није да стеже, него мислим, кости пуцају. Несмем да вичем. Бојао сам се, да не дојури одкуда патролџија па ће ми лепо ићи... Предадох се својој судбини. У томе тренутку сетио сам се своје срећне браће и моје вечите несреКе. Ал' ипак, овако не може дуго остати. Ваљда ће онај изнутра посустати, па ми пустити руку. „Јанко« ! викну један строги глас из собе. „Заповедајте"! одазва се неко из друге собе или предсобља. »Мотку па пред кућу, ево лопова«! Напољу истрча једаи војник и ту ме ирилично издевета са једном батином. Онај што ме је уватио за руку сигурно је био оФицир, али је ипак био неки добар човек. Недозволи војнику да ме испребија него ме пусти... .... Видео сам ону Иелагићеву књигу »Домаћи учитељ«. Велика је то књига, ама би опет била већа она, у којој би се иисале моје — лоповске несреће... Слушај даље. Био сам ти једном код „Шмурка"... Тамо свратим по кад-кад на ракију и слушам како глумци прикају. Било је увек тамо пуно гостију. Па што су неки лепо певали — мани! То су чланови неке певачке дружине. Глумци су их } -иали звали: »мртвачко певачко друштво®... Седим тако једно пре подне н пијуцкам моју ракију, кад ето ти једног чичице, кога сви називаху: чича Пера. Тај чичица седе за сто оних певача. Чух лепо њихов разговор. Чичица рече: умро је јутрос богати трговац II. Тако ми рече на путу наш Данило. Он је то опет чуо од неког другог... Добро би било да иде један од вас да погоди в пратњу 1< . Знате л' му кућу ? Одмах према »делијској чесми (( , на самоме ћошку... Добро, отићићу ја, рече један кога су звали »уторник с< . Ама, мало доцније, док искапимо јбш по једну... И они наставише даље свој разговор, а доцније почеше полако и певати. Ја се нешто био занео у мисли. Свега сам имао грош у џепу. Као из ведрога неба сину ми једна мисао у главу. Како би било, да ја одем код породице умрлога Н. и погодим пратњу ? Преставићу се као члан ове певачке дружине. Пристаћу колико даду, али ћу тражити дукат капаре. Лепа закрпа... Нико неће на мене посумњати. И тако ти се ја решим на овај посао. Платим испијену ракију и изађем из каФанице. Унутим се право кући трговца II. Путем сам премишљао, како ћу да говорим. Ваља, мислио сам, прво да изјавим удовици своје саучешће за изгубљеним мужем, па тек онда да се упустим у погодбу. То је ред, а тако сам и од других слушао... Дођох до куће. Стан трговца Н. на горњем је спрату. Упутих се од-