Policijski glasnik

БК)Ј 54

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

417

— Не плачи, Јакове! — рече свештеаик. — Твоја су дела тако ужасна да их ни цео век суза не би покајао. Али доброта свемогућег безгранична је; а чиста и искрена исповест нешто је више и од самог злочина... — Стан'те, оче! Још нисам све казао! —- рече Јаков па скочи с постел.е, и клече пред њиме и поче кршити прсте. Још има! Пре него што примим опроштај Божји, узмите све ово, јер ме све на мој грех потсећа! Ево, узмите све новце и ове драгоцености, продајте их и новац поделите сиротињи! Ја вас молим ! Ја се не могу пре смирити ! Скоро тридесет година како ме ово мучи, како ми не да мира! Уклони све па онда праштај у име Господа! Ево ! На! И трже застор са слика... — Ово су слике мојих жртава! Свештеник се окамени... Беху то ликови његових родитеља... Пламен му обли лице. Крв појури у главу. Прођоше му у мислима све беде и невоље, што их претури преко главе од онога кооЕ'ога дана. Руке му се стегоше у песнице и пођоше и нехотице у вис да се с висине спусте на главу несрећникову... У тај мах поглед му паде на распетог Спаситеља. Она бдеда глава са трновим венцем, клонула на десну страну... И као оживе онај кип ; и као чу свештеник божанске опроштајне речи: оче, опрости им, јер не знају шта чине... Звук звона са његове црквице која му је данас све и сва, прену га. Он се сети шта је и шта је љегова дужност — па погледа нада се, рашири прсте и спусти их на главу просјаку што га грчевито држате и рече: — Брате! Нека/ги је Богом просто ! Нека ти је просто у име оног што је ради нас на крсту умро ! Устани! И покуша да га дигне, али се просјак само сниза низа њ. Вио је мртав. по ием. .Т. М. В.

ОЕН ЖИОТОБА ДРАГАНА (С,ЛИ^А ИЗ ФРАМЦУС^Е РЕВО<ЛУЦИЈЕ) I. Ко још није слушао или читао о њему, о најчувенијем џелату свих времена, који је педест година, од 1790—1840, руковао механизмом гилотине ? Никад неће ни један извршилац смртних пресуда погубити\олико историјски значајних лица, колико ихје он погубио. Луја XVI, Марију Антоаиету, Филипа Егалита, Дантона, Лебаса, Кутона, Анријота, Сен Шиста, оба Робеспијера и доцније опет под Лујем Филипом, краљевског убицу Фијескија и његове другове — све је њих он опремио у царство мртвих. То је Анри Сансон, џелат велике револуције, конвента, директоријума, конзулата, царства, као и' Луја XVIII и његових наследника. Овај џелат је уз пркос свог одвратног и крвавог заната био пријатан, веома васпитан човек; брижљив супруг и нежан отац. У његовом салону скупљаше се сваке недеље цвет уметника и књижевника, па и он сам био је велики љубитељ и иознавалац музике, те дпвне уметности. Осем тога био је велики љубитељ још нечега... За време свог педесетогодишњег рада, кад год би коју чувену главу раставио од њенога трупа, одсекао би са ње један ирамен косе, увио је у хартију а за тим на њој написао име онога, чија је она била. Он је имао преко две хиљаде таквих праменова косе; праменова свих политичких спзанака, свих боја, сребрно седе и младалачко плаве. Ту збирку називао је он „пантеон револуције.« II. Беше то у јулу године 1794. У дворници где су држане седнице конвента, на галерији одређеној за народ, стајало је у гомили брљавих санкилота, једно као капља младо, дивотно девојче. Својим као небо плавим, бистрим очима, у којима се огледаше невиност и радозналост, посматрала је она околину на галерији и присутне у дворници. Њено одело било је просто али укусно. Црн, свилени пршњак врло лепо се приљубивао уз њен дивни девојачки

струк; на као снег белом врату беше уска трака од црне кадиФе, о њој златан медаљон, а на-девојачким јој грудма угасито црвени шебој. То лепо девојче бешеМеланија Сансон, шеснаестогодишња џелатова кћи, којој је отац на многе молбе допустио, да може у пратњи свог млађег брата присуствовати једној седници конвента. На лицу младог девојчета не огледаше се у почетку никакав други осећај, осем радозналост. Меланијине бистре очи блудиле су од једног краја дворнице у други ; она се чудила великом носу једнога, смејала се незграпној бароки другога и више обраћала пажњу на своју околину но на говорника, који је у тај мах на трибини стојао и говорио о стварима, ■које њу нису ни најмање занимале. Она беше ту дошла за то, да једном види изближе тог ужасног човека, страховитог Робеспијера, од кога је цела Француска дрхтала и на чију су моћну заповест сваки дан падале нове жртве од руке њенога оца. Њена младалачка машта беше о том крвожедном владару створила такву одвратну слику, да би и сами Роми Даба морао бити анђео лепоте, кад би Робесиијер одиста изгледао онакав како га је Меланија замишљала. — Грађанине— рече Меланија једном поцепаном дерану, који је крај ње стојао — хоћете ли ми учинити једну услугу ? — Врло радо, лепа грађанко ! — Онда будите добри, па ми кажите, које је Робеспијер ? — Ено га где се баш сад пење на говорничку трибину ! — То је дакле тај ужасни човек? Пхи, заиста је гадан ! — Не говори таке лудорије, сестро! опомену је уплашени брат. — Којешта! Ваљда као слободна грађанка смем да кажем, да ли ми се неки човек допада или не допада? До душе није баш онако ружан, као што сам га ја замишљала, али је ипак доста ружан ! Па какав му је нромукао глас! Готово урла као хијена, што сам је пре осам дана гледала уменажерији! Али бар одело му је лепше и чистије него у оних других ! Готово изгледа као неки кицош! Меланија је посматрала ужасног човека, који је у тај мах у сред бурног пљескања и одобравања довршавао свој говор, с истом онаком одвратношћу, с каквом је посматрала хијену у менажерији! — Боже! — узвикну она наједанпут, — а ко је онај човек, што се сад пење на трибину ? — То је највернији прнсталица Робиспијеров, најватренији апостол слободе — објашњаваше јој санкилот, који је стојао крај ње. — А како се зове, грађанине ? — упита Меланија запето. — Сен Жист, грађанко ! — Ух, да лепа човека! — Допада ли вам се, лепа грађаеко? — Погледај, Жиле — настави она усхићено брату — погледај ону милу, дугу, плаву косу! Тако и никако друкчије морао је изгледати наш Спаситељ! Па како лепо звони глас тога човека ! Та то је глас, који до срца продире! —. Ви сте баш веома одушевљени, грађанко ! — упаде јој у реч санкилот. — Пустите ме на миру, грађанине, морам чути, шта говори. Меланија, која је дотле била сва око, претвори се сад у ухо. С правом побоншошћу слушала је она онај лепи говор, као да је то била проповед из свегитеникових уста. Сен Жист држао је свој главни говор против зеленаша. Пошто је целом ватром свог одушевљења говорио о дужностима државе, сликао је зеленаша у свој његовој гнусности, како све већма сише срж из сиротињских костију. Напослетку је прибрао сву снагу своје речитости и тражио од закона најстрожију казну за сваког зеленаша. Тај ватрени говор електризовао је цео скуп у толикој мери, да је настао нрави урнебес од одобравања. Праћен громким узвицима свих слушалаца Сен Жист се вратио на своје место. — То мора бити добар, часан човек — мрмљала је Меланија тихо сама собом, непрестано гледајући у Сен Жиста. С осећајима, које у /гај мах није могла да разуме, посматрала је она човека, којега је говор учинир тако дубок утисак на њено срце.